IZ MEDIJA

Suedosteuropa Mitteilungen
februar, 2002

Dr. Zoran Đinđić
Predsednik vlade Srbije

Raduje već i sama činjenica da jedna manifestacija, koja nije posvećena temi Avganistana, pobuđuje tako veliko interesovanje. Dobra vest je i to da Balkan nije više kao kriza tema broj jedan u svetu. To je u prošlosti bila retkost. U poslednjih dvesta godina skoro da se ne možemo setiti neke krize koja nije započela ili se završila na Balkanu. Ovog puta nećemo govoriti o lancu kriznih reakcija, već nešto opuštenije možemo govoriti o problemima strukture na Balkanu, o strategijama a ne o menadžmentu kriza, već o prevenciji. Šta da učinimo kako bi ovakvo stanje stvari i dalje ostalo isto? Da o ovim stvarima možemo na naučnoj bazi da diskutujemo, već je dobra promena, do koje je došlo posle samo godinu dana. Da smo pre godinu dana i pre jednog meseca govorili o ovoj temi, imalo bi drugačiji ton i imali bismo manje razloga za optimizam.

Ako govorimo konkretno o temi Jugoslavije, Srbije, regiona – onda imamo jednu dobru i nešto manje dobru novost. Dobra vest je to, da po prvi put u istoriji, sve zemlje u okruženju Srbije i Jugoslavije, imaju demokratski izabrane vlade. To je za ovo kratko vreme toliko postalo uobičajeno, da to više i ne umemo dovoljno da cenimo već prihvatamo kao nešto što se podrazumeva. Uopšte nije uobičajeno da u vladi Rumunije, Bugarske, Makedonije, Albanije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske a sada i Srbije sede ljudi, koji možda nisu najbolji ali su izabrani. Možda i izbori nisu bili najkorektniji, ili fer, ali, ipak, bili su to demokratski izbori. I tu sada sede ljudi, koji više ne razmišljaju o nasilju, kada razmišljaju o problemima, koji ne sumnjaju na zavere izvan zemlje ili sami učestvuju u njima, već jednostavno, kao i svi drugi demokratski političari u Evropi ulažu napor oko ovih zemalja. To je jako dobra vest, i nadam se, da će tako i ostati. Kada smo 5.oktobra 2000 godine preuzeli vlast u Beogradu i time položili i zadnji kamenčić u mozaik, stanje je bilo veoma pozitivno. Sve zemlje u našem okruženju imale su vlade u reformi. To je bila dobra vest.

Manje dobra vest je ta, da su gotovo sve vlade ovih zemalja, opozvane. U međuvremenu, svi su ove godine ili izgubili izbore ili se nalaze u krizi. U Rumuniji, i vlada i predsednik su smenjeni na izborima. U Bugarskoj je car dobio skupštinske izbore a komunisti predsedničke izbore, neobična kombinacija. U Makedoniji, koja je u stvari, bila uzor za etnički suživot i ravnoteža interesa slovenske većine i albanske manjine, sada imamo jednu pred- i posleratnu situaciju. Ne znamo šta će se dalje događati, jer ova vlada nije stabilna, podeljena je iznutra i nalazi se pod pritiskom albanskih političkih grupacija. Ne može se tačno projicirati šta će se sa ovom zemljom desiti u budućnosti. Crna Gora, koja je u mojim očima izgledala kao uzor zemlje koja je podložna reformama, imala je hrabro vođstvo koje se u vrlo teškim uslovima suprotstavljalo Miloševiću, i dalje je duboko podeljena- i to o temi koja nije demokratija ili ne-demokratija, ni o temi Evropa ili anti-Evropa. Radi se o temi samostalnosti ili ostanka sa Srbijom u federaciji. Svejedno kako se ovaj problem reši, nacija će ostati podeljena. Ukoliko se političari ne pomire , ovom zemljom neće biti moguće vladati izvesno vreme. Jer: bez obzira kako izgledala većina, manjina će uvek biti dovoljno jaka da svaku odluku, koju većina donese, dovede u pitanje, bez obzira, da li se radilo o vodovodu, komunalnim nadležnostima ili budžetu – u osnovi ove države biće skok, a to nije povoljno. Bosna nije tako stabilna kao pre godinu dana, u Hrvatskoj reforme nisu baš za ugled, kao što se očekivalo. Samo Mađarskoj, koja se i ne ubraja u ovaj region, dobro ide. Mađari će imati izbore aprila 2002 godine, a do izbora, možemo reći da im dobro ide. Možda ćemo, nakon izbora, Mađarsku ubrajati u one zemlje, čije reformske vlasti nisu baš dobro preživele izbore.

To znači: da se nešto događa u ovom regionu, početnička nada, koja je bila prava euforija, unekoliko se relativisala. Dakle, ništa nije tako stabilno. Mi nemamo ratove, ali ni jednostavan razvoj u pravcu Evrope ka onim reformama, koje nadležne međunarodne organizacije kao što je Monetarni fond, ili svetska banka, pozdravljaju i odlučuju. Grupe, koje su sprovele ove reforme, sada više nisu na vlasti. Tako se stiče sledeći utisak: ukoliko u inostranstvu dobijete dobru ocenu, u zemlji vas obaraju. To malo onespokojava, pošto naša vlada n.pr. od Svetske banke stalno dobija dobre ocene.

Postoji nešto destabilizujuće na Balkanu, i Evropa bi trebala već da se zamisli, kako bi na duže vreme, u daljoj budućnosti projicirala i razvila neku strategiju, koja bi uprkos ovim promenama na Balkanu, bila smirujuća i u ovom veku, nadajmo se, prošla bez ratova i nasilnih sukoba.

Zašto je Balkan tokom istorije bio nestabilan? To znate vrlo dobro kao i ja, postojalo je mnogo razloga. Prema mom mišljenju, bitan razlog za večitu napetost između države i nacije u ovom regionu, je taj, što naši preci nisu uspeli da pronađu koncept državnosti, koji se nije oslanjao na nacionalnu državnost. Međutim, nacionalna državnost kao model, stalno je dovodila do nemira. Pošto državne teritorije nisu u dovoljnoj meri bile pokrivene nacijama, taj koncept nacionalne državnosti bio je trajni uzrok kriza. Tako su uvek sa više strana postojale pretenzije na ista područja te je dolazilo do etničkih, odn. nacionalnih sukoba, jer nacionalna država isključuje drugu naciju na istoj teritoriji. Uvek se postavljalo pitanje, ko to na tuđi trošak osniva nacionalnu državu, posle čega se samo čekalo na sledeći rat, da bi se ovo opet poništilo.

Jedan stari istoričar u Sarajevu, koji možda više i nije živ, napisao je pre 20 godina, da verovatno postoje razlozi zašto je nemački car objavio rat ruskom caru ili obrnuto, o čemu se može sporiti, ali mene čudi zašto mi na Balkanu uvek tom prilikom razbijamo glave jedni drugima. Uvek kada neko nekome u svetu objavi rat, i mi otpočnemo neki rat. Pitanje je: Zašto? Zato što uvek postoje nerešeni računi iz prošlosti i zato što se čeka na neku krizu u svetu da bi se isti izmirili. Pitanje sada glasi: Da li su takvi računi ostali, i, da li sada treba da strahujemo da ćemo prilikom sledeće svetske krize, pokušati da namirimo te račune? U vezi moje uvodne rečenice o Avganistanu-koja je pomalo zamišljena kao šala- ima razloga za smirenje. Sada imamo krizu u svetu, ali ona kod nas nije izazvala dalje potrese, i kao region i kao zemlja nismo toliko zainteresovani za nju. Ne mislimo na to da iskoristimo ovu krizu u svetu, da je zloupotrebimo ili namirimo neke interne račune. Mi se bavimo našim poslovima.

A, u principu imamo mnogo otvorenih pitanja, koja podsećaju na onu staru dilemu nacija-država i koja su opasna: za nas u Srbiji to je pitanje državnosti Srbije i Crne Gore, zatim pitanje Kosova, južne Srbije, albansko pitanje, decentralizacija u Srbiji, čitaj Vojvodini-mnoga pitanja autonomije, koja se lako mogu zloupotrebiti. I sve su to pitanja, koja su najmanje jednim svojim korenom zakačena za neku duboku mitologiju. I sa kojom se možda, ukoliko su vešti- a kod nas su demagozi veoma vešti-ponovo ne otvori neka Pandorina kutija, a onda opet imamo nove krize, nove probleme.

Bili smo a toga smo i dalje svesni- mi kao vlada i kao široka koalicija koja je oktobra 2000 godine preuzela odgovornost- da ćemo uvek nailaziti na minska polja bez obzira u kom se pravcu kretali, i da moramo veoma voditi računa, jer je opasno po život. Crna Gora, Kosovo, južna Srbija, tada u sukobima, sada su, Hvala Bogu, mirne. Tada smo razvili taktiku da ove stvari držimo pod kontrolom, i ona se sastojala iz 2-3 tačke. Prva tačka je bila da se navedene teme i problemi de-emocionalizuju. To je ružna reč, ali ona jednostavno znači pokušaj da se o tim temama govori tako dosadno i stručno , da se ljudi ne ljute i ne uzbuđuju. Ako se, n.pr. pomene Crna Gora da se ne dozvoli da jedni odmah skaču i kažu, da ne dozvoljavaju da se secesionisti otcepe, ili, drugi, koji kažu da ne žele da žive pod Srbijom i srpskom čizmom. Nego da se pita: Koliko to košta i kakve posledice ima, da li je to dobro ili je to loše, za koga je dobro a za koga loše? Takav razgovor ima terapijsko dejstvo.Razgovorom ljudi gube negativnu energiju.

I, prosto neverovatno, ali uspelo je: bar u Beogradu, nešto manje u Podgorici, o ovim temama se opušteno razgovara. I to nije slučajno: pokušali smo da uvedemo diskurs, svakodnevni diskurs, u kome se opušteno razgovara o budućoj državi, otcepljenju, ne otcepljenju. Kod nas se sada o budućoj jugoslovenskoj državi ili samostalnoj Srbiji govori kao o racionalnoj temi. Kao što odrasli ljudi govore o razvodu braka. Decu možda nemamo, a možda i imamo. Da li su ona naša ili ne, teško je reći, ali nešto ipak imamo zajedničko: istoriju, tradiciju. Mi tako mislimo, a ako ostali ne misle tako, onda ćemo reći, u redu, onda nemamo zajedničku decu. U Beogradu postoji konsenzus o tome da ljudi u Crnoj Gori treba da odluče po pitanju samostalnosti, a mi ćemo tu odluku uvažiti. To je nešto, i to je već uspeh. Mi kažemo, a to nije šala: jedini interes koji imamo, jeste da se uskoro odluči, možda u aprilu ili maju 2002 godine¹.

Ukoliko većina o nečemu odlučuje, neka nam to javi a mi ćemo prihvatiti i prema tome se, kao Srbija, i upravljati. Mi, ipak, smatramo da je za nas manje zlo da zajednički pokušamo put u Evropu, ali, ukoliko to nije moguće, prihvatamo i to. Mislimo da smo isuviše vremena izgubili u prošlosti, da bi rešili interna pitanja, i da više nemamo ni vremena ni energije, da ovu zemlju još jednom delimo, i da je ona Lenjinova parola – jedan korak nazad, a dva napred –već pomalo zastarela. Mi bismo radije otišli tri koraka napred. Ali, ako to nije moguće, okay.

Druga tema, koja je bila otvorena i koju smo deemocionalizovali- prosto je neverovatno da nam je to uspelo – jeste Kosovo. To ne znači, da nam je svejedno, već da smo razumeli, da sa emocijama ne možemo rešiti ova teška pitanja. I da nam je uspelo, da Srbe, koji su delimično prognani, a delimično žive na Kosovu, pokrenemo da učestvuju na izborima. Da bi im istovremeno objasnili, da ovi izbori neće mnogo toga rešiti i da ne smeju da imaju prevelika očekivanja. Nije bilo jednostavno istovremeno reći: učestvujte, ali bez velikih očekivanja, ne rešavamo problem. Izbori vas neće vratiti vašim kućama. Ne daju vam sigurnu egzistenciju, ali ipak; učestvujte. Značajnih 58% je učestvovalo i time ispunilo bitan preduslov: da institucije mogu i dalje da pregovaraju, da sada imamo legalne institucije i da kao vlada u Beogradu, kao institucija, kao partija, možemo tražiti sagovornike. Spremni smo da ovaj dijalog, razgovor, nastavimo sa Albancima, koji sede u tim institucijama i da ih jednostavno pitamo: Šta je u stvari, prioritet? A onda kao i u Crnoj Gori da pitamo: Ako je prioritet nezavisno Kosovo, šta to znači? Po našem mišljenju to bi jednostavno nastavilo kriznu reakciju: dovelo bi u pitanje Makedoniju, dovelo bi u opasnost i sam koncept Bosne. Ako jedna država nastaje na osnovu etničke političke grupacije , zašto onda ne bi nastala još jedna? Čemu onda multietnička Bosna, ako se Kosovo na osnovu svoje radikalne politike osamostalilo? To bi onda povuklo sa sobom i problem da imamo dve albanske države u sred Evrope, Albaniju i Kosovo, koje nisu nužno kompatibilne. To znači: nastali bi mnogi problemi a nastupio bi i dodatni problem za albansko stanovništvo, a to je, da bi prilaz Evropi, koji vodi preko Srbije, neko vreme bio zatvoren. Takav radikalizam bi osim toga prouzrokovao da se stanovništvo u Srbiji negativno politizira i da bi ta potencijalna albanska država neko vreme bila izolovana. Da li je to interes ili je to pre interes, da zajednički tražimo put u Evropu?

Južna Srbija je sledeći problem. Tu smo imali, kada smo došli na vlast, oružane sukobe, pucalo se na policajce. Uspeli smo da te iste policijske jedinice, koje su bile omražene zbog svojih akcija na Kosovu, u ovom regionu držimo tako, da ne odgovaraju na vatru. Dvanaest policajaca je ubijeno od strane strelaca ali nisu uzvratili vatru. Trajalo je dva, tri meseca dok pregovori nisu stigli dotle da je i međunarodna zajednica to uvidela i umešala se, tada je došlo i do političkog rešenja. To je, praktično, bila svesna politika, koju preporučujemo i kao političku strategiju. Sve probleme definisati kao predmet a zatim se pitati koje posledice nastaju iz kojih opcija. A zatim doneti odluke na osnovu predvidljivih posledica, a ne na osnovu namera, navodno prava, pre svega, istorijskih prava. Ako se misli, da su posledice pozitivne, onda je to objašnjenje. Ali, trebalo bi diskutovati o tim posledicama, demokratski diskutovati, pre svega sa sopstvenim narodom, treba pustiti i protivnike da dođu do reči, one koji imaju drugačije predstave o drugim opcijama. To je prva polazna tačka kako možemo kontrolisati ovu nasleđenu nestabilnost Balkana.

Druga tačka je zamena prioriteta od nacije i države ka privredi. Mi smo u Srbiji osvojili većinu u septembru/oktobru 2000 godine, tako što smo ljude ubedili da je važnije kako se oni i njihove porodice osećaju a ne kakve predstave imaju o naciji i državi. Da je pravi patriotizam u tome da deca ostanu u zemlji a ne da se iseljavaju. Da, kada se svađamo sa Miloševićevim protivnicima, da možemo da kažemo: u redu, svađamo se, ne možemo da ostvarimo konsenzus, ni kompromis, ali, pitajmo našu decu šta ona o tome misle. I kada oni nešto kažu, mi to onda i prihvatimo. Naravno, da su njihova deca bila sa nama, mi to znamo, to je bila pogrešna igra, ali je delovala. Odlučujuće je bilo to da su na demonstracijama bili studenti i rudari. Oni su dva simbola demagoškog socijalizma. Promena fokusa na privredu donela je nove sadržaje i u kampanji ali i u svakodnevnom životu. Na žalost, prilikom promene fokusa za vladu je nepovoljno to, da u nacionalnoj i državnoj oblasti nije moguće izmeriti rezultate i uspehe, dok je to u oblasti privrede sasvim moguće. I da sada naš doprinos može da se izmeri. Milošević je godinama vladao a da nismo znali: da li je dobio ili izgubio ratove? Još i danas ne znamo da li je bitka na Kosovu pre 600 godina dobijena ili izgubljena, jer nacionalni ratovi imaju to obeležje da je možda neka bitka izgubljena, ali da je dobijeno istorijsko pravo. U privredi je to drugačije: to je kao kod banke. Na kraju meseca izbroji se plata i ako nije veća nego prethodnog meseca, onda nismo u dobitku. Ako je veća, onda smo dobili. I tu smo ponovo došli do opredmećivanja politike, što je umirujuće, ali nas isto tako stavlja pod pritisak uspeha. Ukoliko ste zainteresovani, možemo pričati o našoj privrednoj reformi, ali, želim da dovršim drugu tačku i da kažem: promena prioriteta od nacije i države ka privredi omogućila je da se ljudi kroz pozitivne a ne, kao u prošlosti, kroz negativne teme, motivišu i organizuju.

Treća, odlučujuća tačka bio je nov model integracije: ne nacionalne države, koji u većini jugoistočnih evropskih zemalja nije funkcionisao, već evropska integracija. Ubacili smo u igru magičnu reč “evropska integracija” i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Izvorno je Zapad bio ocenjen negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka ionako, Amerika sto posto negativno: to je bilo u junu 2000. U vezi evropske integracije bili su neutralni. Posle četiri, pet meseci srpsko stanovništvo je 60% bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju, da postoji društvena zajednica, u kojoj ratovi nisu neophodni da bi se živelo u njoj, i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva. Sve tačke zajedno čine internu strategiju, koja trajno može dovesti Balkan do mira, i isplati se raditi na toj strategiji.

Dve navedene tačke su, u stvari, naše težište: da sprečimo da se problemi u našoj zemlji demagoški emocionalizuju, i da prioritet damo privredi, životnom standardu, svakodnevnim potrebama, porodici i ostalim uporištima. Ali, u trećoj tački evropske integracije mnogo toga zavisi od Evrope. Pitanje je kako se Evropa odnosi prema tome i to je otvoreno pitanje. Mi polazimo od toga- od kada je Grčka postala član Evropske unije i tako nedostaje delić između Evrope i Grčke- da smo mi, koji se nalazimo u tom delu, predviđeni za Evropsku uniju. Može se preskočiti 500 km, ali ne mora. Mogu nas okružiti i preko Rumunije i Bugarske. Onda bi se stečajna masa nerešene balkanske krize zvala Bosna, Srbija, Crna Gora, Albanija i Makedonija. To bi bilo loše- i za Evropu. Nije verovatno da mi na osnovu kriterijuma, koje Evropska unija već sada ima, za sledećih deset do petnaest godina možemo računati na to da će ovaj region pripadati Evropskoj uniji. Pitanje je, da li da to ostavimo tako i da jednostavno kažemo: da, prevarili smo naše ljude, nikada nećemo ući u evropsku porodicu. Ili ovu treću tačku treba još malo dublje da analiziramo i razmislimo o njoj. Predlažem ovaj drugi put. Verujem da će obe strane- Evropska unija i balkanske zemlje- morati da ulože napor.

Mi, sa naše strane, treba i dalje tako da radimo kao što smo radili u ovoj godini do sad. To znači, da treba svoje institucije, privredu, pravosuđe, finansije polako da prilagodimo onome, što se u Evropi smatra normalnim: suzbijanje kriminala, suzbijanje ilegalne privrede, šverca. Onda bi trebali da pokušamo da regionalno kooperiramo, da pokažemo Evropi da smo zreli za Evropu, da ne želimo sami da uđemo u taj voz, već da smo sposobni da zajednički rešimo svoje probleme. Treba nam regionalna infrastruktura, kako bi ovaj region postao privredni prostor. Imamo energetske probleme. Neke zemlje imaju manje, neke više energije, i o tome se da odlučiti. Mi imamo probleme sa kriminalom, koji su regionalni. Imamo ekološke probleme koji se mogu samo regionalno suzbiti. To znači, da postoje polazne tačke koje bukvalno vape za uspostavljanjem regionalno-nadnacionalnih struktura za suzbijanje i regulisanje problema. To bi trebalo da budu naši sledeći koraci u naredne 2-3 godine.

Na nivou Evrope bi trebalo još jednom razmisliti o novoj strategiji za širenje EU, koja se ne sastoji jednostavno u tome da se Evropa pod postojećim uslovima mehanički proširi. Trebalo bi ići na “strategiju čišćenja luka” različitih slojeva, tako što ćemo reći: status između člana EU i onoga ko nije član EU može značiti mnogo toga, a ne samo kandidaturu. On može značiti stvaranje jedinstvenog privrednog prostora Evrope, u kome bi bilo jedno čvrsto jezgro-današnja EU- a sem toga i ostale zemlje, koje su skoro član EU, ali, naravno, ne ispunjavaju najstrože kriterijume. Da se onda ulaže u strukture ovih zemalja, pre svega u infrastrukturu, u trening radne snage, menadžment, pravne reforme, u unutrašnju bezbednost. Tako se investira u sopstvenu privredu . Trebalo bi izračunati koliko koštaju vojnici u Bosni i na Kosovu: oni koštaju pedeset puta više od pomoći koju ovaj region sada dobija. Koliko su izbeglice u Nemačkoj koštale za ovih poslednjih deset godina: milijarde DM-to je pet do deset puta više nego što se u ovom periodu izdvajalo za humanitarnu pomoć.

Investirati u stabilnost ovog regiona, znači uštedu novca u budućnosti. Jer, ako tamo izbije kriza, onda je to evropska kriza. Može se ulepšavati i reći: to je Balkan, ali udaljen samo pola sata avionom iz Beograda do Minhena. Ako Mađarska pripada EU onda je Srbija odatle samo preko granice- a kada smo u Mađarskoj, onda smo u Nemačkoj. Ja bih onda, n.pr., ako je potrebno, mogao peške od Beograda da pređem mađarsku granicu i odatle u Nemačkoj, gde radim na crno nekom profesoru uzmem radno mesto – i tada imate jednog nezaposlenog više. Ovo je pretnja koju treba ozbiljno shvatiti. To znači, da investicija u stabilnost jednog privrednog prostora znači pravu investiciju u evropsku budućnost.

Mogu da zamislim, da se razvojem integracije Balkana i reformom zamisli približimo Evropskoj uniji i da za pet, šest, sedam godina i dalje budemo jedni pored drugih. I da tada možemo reći: nije velika razlika, da li se u Srbiji ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni napravi neki posao ili provede odmor ili u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj EU-zemlji. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi- smiri. I ja mislim da smo mi tom izazovu i šansi dorasli. Znamo, da ako je propustimo, biće gore. Onda će doći do dekadencije, do raspada, problema koji će nastati za nas i za celu Evropu. Moja poruka glasi: ne smemo da propustimo tu šansu. Potrebna nam je politička podrška Evrope, i pobrinućemo se za to da u ovim balkanskim državama imamo jake snage, kako bi pokrenuli i unapredili taj proces. A kada se sledeći put vidimo, za dve , tri godine, nadam se da ćemo dotle učiniti veliki korak napred u tom pravcu.

¹ Rešenje, do kojeg se marta 2002 godine došlo posredstvom EU, predviđa labavu federaciju dve republike. To je realistički koncept koji zadržava međunarodni subjektivitet federalne države, a istovremeno dopušta potpunu autonomiju za Srbe i Crnu Goru u zajedničkoj državi. Definitivno razdvajanje bila bi rizična opcija i to iz više razloga: moguće konfrontacije u Crnoj Gori, pitanje statusa Kosova, nestabilnost u Bosni itd. S druge strane, federalno rešenje bilo je nerealistično, pošto se po pitanju veličine radi o dva različita partnera (Srbija 92 %, Crna Gora 8%). Predstavnici dveju republika, dogovorili su se u sporazumu da postojeće zakonodavstvo harmonizuju i postepeno usklade sa EU. Perspektiva integracije sa EU bila je na kraju delotvorni podsticaj na ovim pregovorima. Bez ove perspektive ne bi bilo moguće zaustaviti proces dezintegracije u ovom ionako turbulentnom delu Evrope (dopuna autora u aprilu 2002).