Zoran Đinđić:
Izbora neće biti

U Skupštini nema "kritične mase" koja bi isposlovala pad Vlade i vanredne izbore - Kočničari reformi: mentalitet, tradicija, kapacitet institucija - Novac mora biti u funkciji ekonomije, a ne obrnuto - Bilo bi dobro da se održi referendum o promeni ustava

Prošla, 2002. godina bila je sve samo ne dosadna, ali će, po svemu sudeći, ova godina biti još uzbudljivija: očekuje nas izrada novog ustava Srbije, a pre toga treba usvojiti Ustavnu povelju, naravno tu su i (treći) predsednički izbori, neke stranke prete da će srušiti republičku vladu (rekonstrukcija je neizbežna), dakle ni prevremeni parlamentarni izbori nisu nemogući, očekuje se i da nova stranka G17 plus pokaže svoje pravo lice, kad je o reformama reč mnogi tvrde da će ovo biti prelomna godina... sve u svemu, u tom obilju događaja i Hag mu nekako dođe kao uzgredna, mada nezaobilazna tema. Verovatno nema čoveka koji je u sve to više umešan od predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića.

EM: U momentu dok vodimo ovaj razgovor neizvesno je da li će i kada biti usvojena Ustavna povelja buduće zajednice Srbije i Crne Gore. Koji su glavni razlozi što su "probijeni" svi planirani rokovi i da li je ceo taj proces dogovaranja postao pomalo neozbiljan?

Zoran Đinđić: To je cena demokratije. Demokratija, s jedne strane, počiva na principu političkog reprezentovanja, odnosno učešća svih onih koji imaju neku političku podršku. S druge strane, trebalo bi da bude efikasna. Ta dva principa nisu uvek u skladu. U nekim fazama, možda je važnije da se suštinske stvari brzo reše, nego da se raspredaju u svakom detalju. Ali to nije uvek moguće, a i ljudi nisu jedinstveni oko toga. U društvima u tranziciji ne postoji uvek konzistentnost u očekivanjima. Tako, neki podržavaju one koji su spori, koji otežu i koče procese. Istovremeno, isti ti ljudi očekuju efikasnost sistema u koji su izabrali ljude koje koče efikasnost sistema. Neki ljudi glasaju za stranke koje bi uništile ekonomiju, ali svakog dana pitaju kada će bolje da se živi. To u drugim zemljama nije baš tako. Naša je specifičnost da veza između osnovnih ekonomskih interesa i političkog sistema nije tako jasna.
Odugovlačenje rada na Ustavnoj povelji je političko-psihološkog tipa i nema veze sa suštinom. Ali siguran sam da otezanja mogu da nam oduzmu još najviše 15-20 dana, do kraja januara to će sigurno biti presečeno. To je osam meseci više nego što je čitav proces trebalo da traje, ali smo u tih osam meseci praktikovali apsolutnu demokratiju, gde je svako u Ustavnoj komisiji mogao da proces zaustavi i vrati na početak. Možda je to i korisno. Možda se vežbamo u nečemu gde smo imali deficite prethodnih decenija. To nije moj pristup. Pre sam za efikasnost, a tek potom za zadovoljavanje trauma iz detinjstva, ali nisam uvek u prilici da uradim ono što mislim da je ispravno.

EM: Ipak, cena odlaganja je malo previsoka...

Z. Đinđić: Cena je vrlo visoka. Ne znam da li ljudi koji usporavaju donošenje Ustavne povelje znaju tu cenu, ali mislim da ih ona i ne interesuje. Da smo pre Nove godine usvojili Ustavnu povelju, odmah bi bio aktiviran već potpisan ugovor o isporuci goveđeg mesa u EU, u okviru godišnje kvote od deset hiljada tona. Taj ugovor može i propasti ako ne počne što pre da se realizuje i onda ćemo morati da ugovaramo novu kvotu. To je gubitak od nekoliko miliona evra za naše proizvođače. Ili, u slučaju tekstila, za 2002. nismo imali izvozne kvote za EU, kao što su to imali sve druge zemlje. Zbog toga je tekstilni sektor naročito u krizi. U procesu privatizacije i restrukturiranja, kod potencijalnih kupaca postoji oprez pošto žele da investiraju u industriju koja ima neko svoje tržište. Ako smo mi jedina tekstilna industrija u regionu koja nema pristup tržištu EU, onda će investitori ići u BiH, Rumuniju, Bugarsku.., kao što i idu.
Ljudima koji u samoj Komisiji koče donošenje Ustavne povelje, novac ne znači ništa, pošto ga nikada nisu zarađivali. Uvek su bili izdržavana lica - ili kao naučni radnici u institutima ili kao politički radnici po komitetima. Ne vredi njima reći da to narod košta deset ili pedeset miliona evra. Ali, ti ljudi na izborima i u Crnoj Gori i u Srbiji dobijaju značajan broj glasova. Zato moramo narodu objašnjavati da sa takvim izabranim predstavnicima žrtvuje svoju budućnost. Mislim da se ljudi postepeno osvešćuju. Na sledećim izborima u Srbiji, mislim da će stranke koje nastupaju demagoški, populistički i mitomanski imati mnogo manje uspeha nego što očekuju.

EM: Prošle godine u ovo vreme rekli ste za Ekonomist magazin da u 2002. neće biti prevremenih parlamentarnih izbora i bili ste u pravu. Da li će ih biti u 2003?

Jedini interes za izbore imaju DSS i SRS. Njihov prioritet su izbori na svaka tri meseca, jer su to stranke koje se bave isključivo politikom. Ali oni ne mogu da skupe ni sto glasova

Z. Đinđić: Ako mi to budemo hteli.

EM: Koga pod "mi" podrazumevate?

Z. Đinđić: Srpsku vladu i DOS, koji ima većinu. Izbora neće biti mimo i protiv nas, jer na drugoj strani ne postoji kritična masa zajedničkog interesa opozicije. Ne treba biti mnogo pametan pa videti da SPS sa svojih 37 poslanika, u sadašnjem stanju, ne bi mogao da dobije ni trećinu tog broja poslanika posle novih izbora. Isto se odnosi i na neke druge stranke, da ih ne pominjem. Njima više nego nama treba vreme. Oni se nadaju da će se u međuvremenu reformisati i pojaviti ponovo kao važan politički činilac. Oni daju izjave da jedva čekaju izbore, ali ja znam šta meni kažu kada razgovaramo o toj temi.
Mislim da do redovnih izbora, krajem 2004. godine, nema šanse da se skupi 126 poslanika protiv Vlade. Jedini interes za izbore imaju DSS i SRS. Njihov prioritet su izbori na svaka tri meseca, jer su to stranke koje se bave isključivo politikom. One nemaju osećaj za realne društvene probleme, niti vide posledice političkih potresa na društvo. Oni političku scenu doživljavaju kao pozornicu na kojoj nedeljno treba da se igra nova predstava. S njihovog stanovišta, potpuno su u pravu. Ali, njih kao poslanika u Skupštini Srbije nema ni sto, a to je premalo za obaranje Vlade.

EM: Problem je što ta stalna priča o izborima narušava kredibilitet Vlade. Što je još važnije, usporava, možda čak i onemogućava sprovođenje reformi. Da li bi za reformističke stranke bilo bolje da izađu sa konkretnim programom pred birače i tako ojačaju svoj mandat?

Z. Đinđić: Mislim da to nije sasvim tačno. U našem društvu su ugrađeni unutrašnji limitatori koji koče reforme: od mentaliteta, ponašanja u svakodnevnom životu, tradicije, poštovanja fer pleja u poslu i međusobnim odnosima, pa sve do samog kapaciteta institucija. To se negde prelama kroz politički sistem, pa neko može da stekne pogrešan utisak kako bi sve drugo funkcionisalo kada bi politički sistem bio bolji. Mogu da simuliram situaciju potpune harmonije na političkoj sceni - to bi rezultiralo malim ubrzanjem reformi. Ne bi se mnogo toga promenilo u realnom životu da smo sada ponovo svi u ljubavi. Naravno, porasla bi spremnost ljudi da prihvate realnost, jer ne bi jedni govorili jedno, a drugi drugo. Kada bi svi govorili istim jezikom, to bi stvorilo malo bolju atmosferu, ali će se brzina reformi prelamati u svakodnevnom životu na osnovu toga koliko su ljudi spremni da preuzmu odgovornost na sebe - u preduzećima, institucijama, porodicama, lokalnim zajednicama... I to ide nekim svojim tokom koji ne može "odozgo" mnogo da se ubrzava. Za poređenje: 2001. nije bila godina velikih reformi. Tada smo do juna-jula imali konsenzus. Ali taj politički konsenzus nije rezultirao nekim ekonomskim oduševljenjem, nekom preduzetničkom eksplozijom u Srbiji, hrabrim ulaskom u neka samostalna restrukturiranja. Čekalo se da Vlada prva nešto ponudi, da budžet ponudi... To je nešto što je dubinski ukorenjeno u svest ovog naroda. Radi fer pleja, moram da kažem: ne smeta nama opozicija u reformama. Problem je što kao društvo imamo vrlo ograničene kapacitete za sprovođenje reformi. I to je realno stanje. Imamo premalo ljudi koji za pare koje dobijaju žele predano da rade, premalo ljudi koji imaju iskustvo u menadžmentu. Previše je konsultanata na izvršnim funkcijama - stručnjaka koji su iz knjiga nešto učili i koji skoro nikada nisu radili i donosili odluke u realnom životu. Imamo deficit egzekutivnih organa. Imamo nedostatak ljudi koji su u stanju da kada dobiju neki zadatak, odu na teren i to sprovedu. To je problem i naše poslovne kulture, ali i činjenice da smo nasledili državu koja je to samo fiktivno.
Nismo zatekli osnovne instrumente za vođenje ekonomske politike i to jeste ograničavajući faktor. Naravno, mnogo bi za kredibilitet države bilo bolje da imamo političko jedinstvo. Ali i da ga imamo, ovaj deficit bi ostao. Sada imamo dva deficita: jedan je što u političkom sistemu nemamo "motor", već "paralizu" reformi. Drugi je što administrativni organi nisu adekvatan instrument reformi. Te nedostatke pokušavamo da kompenzujemo ličnim angažovanjem. Zato je u našoj politici preovlađujući element - lična energija. U drugim zemljama funkcionišu institucije i sistem. Kada bi ovde pustili da rezultati zavise od institucija i sistema, rezultat bi bio skoro nula.

EM: Dosta je primedbi da Vlada svojim aktivizmom zapravo ne dozvoljava da institucije profunkcionišu?

Z. Đinđić: Neka mi neko pokaže koja bi to institucija želela da profunkcioniše, a mi joj ne damo - odmah je ćemo je "osloboditi". I još tri pride, koje taj izabere. Ma kakvi, to su akademske priče. Sistemski rečeno, stepen intervencije države u ekonomiju u našoj zemlji je manji od bilo koje tržišne ekonomije u svetu - manji nego u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Zbog čega? Ne zato što privreda to ne traži, ne zato što ne bi bilo normalno da se regulišu neki odnosi, već zato što nemamo ljudi.

EM: Da se vratimo na reforme. Sada je formirana nova partija, G17 plus. Da li očekujete da ćete sa njima sarađivati ili ih vidite kao opoziciju?

Z. Đinđić: Ne vidim neku razliku u odnosu na dosadašnju situaciju. Nama nisu potrebni programi, ideje - toga imamo previše. Nama su potrebni ljudi koji su spremni da podmetnu leđa i ozbiljno rade. Broj takvih nije se povećao time što je neko od nevladine organizacije postao stranka. G17 plus je u mojim očima od početka stranka. To što su mislili da će veću podršku dobiti ako ne kažu da imaju političke namere, stvar je marketinga i odnosa sa javnošću. U suštini, G 17 plus već dve godine ima eminentno političku ambiciju, čak veću nego mnoge stranke. Ja bih rekao da su neke stranke nevladine organizacije, a da je G 17 plus od početka stranka. Sada, kada su se i formalno deklarisali kao stranka, izgubiće tu nevinost koju su imali, ako su je imali, jer će ljudi moći da ih upoređuju sa drugim strankama. Oni će da rade što i druge stranke - davaće politička obećanja, izlaziće sa političkim kampanjama i pridobijaće glasove i podršku.
Ja sam na poslu na kojem me interesuju Indijanci, a ne poglavice. Potrebni su mi ljudi koji će da urade posao. Mogu nekoga da prihvatim i ako je desničar i ako je levičar, ako je monarhista ili republikanac... zato što se u ovoj fazi postavljaju temelji, a ne farba se fasada. Tu estetika nije toliko bitna. Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao - dragocen mi je. Takvih nema previše. One koji su tu, pokušavam da sačuvam. Hoću da kažem, ništa se nije promenilo osnivanjem stranke G17 plus, osim njihovog statusa.

EM: Da, ali je važno kakav će odnos prema Vašem kabinetu imati ta stranka. Da li će da ga hvali ili kritikuje, da li će da se bori za prevremene izbore ili ne?

Z. Đinđić: Šta može da radi ta stranka da bi došlo do prevremenih izbora? Nema šta. Prevremenih izbora može biti samo ako parlament izglasa nepoverenje Vladi ili ako se dogode neke masovne demonstracije i Vlada padne na ulici. Ta stranka nema poslanike u Skupštini Srbije, tako da u parlamentu ne može da glasa o poverenju Vladi. S druge strane, nemam utisak da su nešto naročito omiljeni kod sindikata i radništva da bi mogli da budu ferment nekog eventualnog radničkog nezadovoljstva.

EM: A ako se povežu sa nekom političkom grupacijom koja takve simpatije ima?

Z. Đinđić: Ko ih ima?

EM: Recimo, DSS...

Z. Đinđić: Mislite da DSS ima uporište u sindikatima?

EM: Ima dosta dobre odnose sa sindikatom "Nezavisnost".

Z. Đinđić: Ja sam prisustvovao generalnom štrajku koji je organizovao sindikat "Nezavisnost" za protekli 1. maj. Ako se ne varam, na protestu je tada bilo oko dve-tri hiljade ljudi. Mislim da toliki pritisak možemo da izdržimo i sledeći put. Mnogo je tu pretnji praznom puškom. Imam veoma tačan instinkt u pogledu dubinskog osećanja naroda. Mogu tačno da ocenim kada su ljudi revoltirani, nervozni i kada su spremni da urade nešto kako bi se stvari korenito promenile.U Srbiji nije ni izdaleka takvo raspoloženje. Ljudi jesu površinski nezadovoljni, ali ne toliko da bi se organizovali za rušenje Vlade. Druga stvar bi bila da postoji jasna alternativa, a Vlada bila istrošena, bez inicijativa i bez energije. Suprotno je u Srbiji. Vlada generiše najviše energije. Još Vlada Srbije ima dominaciju u nametanju ideja i rešenja. Ne vidim nikakvu opasnost od simbioze u okviru opozicije, ma koliko ekstravagantne bile. To bi bilo interesantno izvesno vreme, ali bi kompromitovalo sve učesnike i u krajnjem efektu ne bi nam škodilo.

EM: Evidentno je da Vlada ima energije, ali na nedavnom okruglom stolu Ekonomist magazina, većina učesnika je smatrala da Vlada Srbije nema jasnu strategiju u pogledu reformi. Ima li Vlada strategiju reformi i kakvu?

Z. Đinđić: Pitanje je i kredibiliteta onih koji daju takve ocene. Kod nas je tradicionalno prisutan pristup otmenog pesimizma, koji je modna marka intelektualaca sa ovog podneblja. Čovek ispadne najpametniji ako kaže da život nema smisla, da Vlada nema strategiju, da za rak ne može da se nađe lek... Kada se stvari malo demistifikuju, postavi se pitanje šta je to strategija reformi u jednoj zemlji? Da li je to kamen mudrosti, da li to mora biti napisano na sto ili dve stotine strana? Jedina razumna strategija u ovoj zemlji je podizanje konkurentnosti sistema po merilima koji se nalaze u regionu i EU. Iz čega se sastoji sistem? Iz političkog uređenja, ekonomije, javnih službi i državnog sektora. Da li mi znamo gde treba da napredujemo da bi smo za dve, tri ili pet godina mogli da kažemo - sada smo konkurentniji nego što smo bili? To zna svako. Moramo da napredujemo u materijalnoj infrastrukturi, odnosno putevima, železnici, energetici, telekomunikacijama. Moramo da menjamo strukturu privrede - ka malim i srednjim preduzećima, koja su dinamična i fleksibilna za prilagođavanje novim uslovima. Moramo da napredujemo u prekvalifikaciji radno sposobnog stanovništva i njihovog "smeštanja" u te dinamične privatne firme. Moramo da što jeftinije i bezbolnije restrukturiramo javni sektor. Pri tome, treba stvoriti jedan zakonodavni i institucionalni okvir koji može sve to da prati. Jednostavnije rečeno, koliko-toliko efikasno sudstvo i policiju. Uz to su potrebni i koliko-toliko korektni odnosi u ponašanju tih institucija, firmi pojedinaca... To je jedan paket.

Ne znam nijednu vladu koja ima jasniju strategiju od naše. To je dobra vest. Loša vest je da za tu strategiju ima jako malo para

Mi imamo dvanaest koloseka na kojima pratimo kako taj vozić ide ka Evropi. Možemo da merimo na svakom od njih koliko smo odmakli. Koliko smo stotina kilometara puteva napravili za dve godine? Nije dovoljno, ali ih je više nego 5. oktobra 2000. Koliko smo firmi privatizovali tako da one iduće godine "proizvode" profit, a ne gubitke? Verovatno ne dovoljno, ali se broj povećava. Koliko smo zakona doneli, zakona koji regulišu okvir za život i poslovanje na savremeniji način? Nije dovoljno, ali dosta smo ih i doneli... I sada neko kaže da to nije strategija. Nisam primetio da su Singapur, Irska, Portugalija, Grčka... imali drugačiju strategiju izlaska iz krizne situacije od one koju imamo mi.
Ako kao odgovorni ljudi govorimo o strategiji, onda govorimo pre svega o njenom finansiranju. Prostora za to je jako malo i sa time se jako dobro borimo.Treba da izbacujemo vodu iz čamca i da istovremeno veslamo. Ta voda koja stalno ulazi su troškovi zatečenog sistema. Znači, oko milion i 400 hiljada penzionera, deset odsto stanovništva ispod linije siromaštva, oko 500 hiljada izbeglica koje imaju razna prava... Imamo oko 900 hiljada ljudi koji su deklarisani kao nezaposleni, imaju određena prava, a mnogi od njih rade u sivoj ekonomiji i ne plaćaju doprinose. Sve je to teret koji naleže na javne finansije. Da je sredstava deset puta više, bilo bi deset puta više strategije implementirano. Ali, ako neko kaže da ne znamo kako bi trebalo da izgleda Srbija 2005. u našoj viziji, to su onda čiste gluposti. Naravno da znamo. Moglo bi se reći da nije ni teško imati strategiju u ovoj situaciji, jer su koordinate vrlo jasne. Ako hoćete da modernizujete zemlju i ekonomiju, imate Evropu kao merilo. Ali da li to što hoćeš i znaš može da se finansira, to ne zavisi od mene. To zavisi od nekih drugih premisa. Na osnovu istorije i tradicije ove zemlje, zaključio sam da je ponekad važnija socijalna kohezija od brzine napredovanja. Bez socijalne kohezije, brzo napredovanje može lako da se slomi i da se vrati tri koraka nazad. Odluka da se za socijalna davanja izdvoji znatan deo javnih para motivisana je - ne demagogijom ni čistim humanizmom, nego uvidom da srpsko društvo, koje je relativno tradicionalno, mora da bude integrisano iznutra da bi bilo spremno na neke promene unutar sebe. Da bi ovo društvo bilo spremno da dobrovoljno prihvati reforme, socijalna kohezija mora da se očuva. Mi nismo Amerika, gde milion ljudi sa strane može da umire od gladi, a da milion novokompovanih bogatih vuče privredu, pa da posle pet godina kažemo - sada smo se izvukli iz krize, sada celo društvo može da se finansira iz te privrede. Činjenica da niko ne može da izvede više od dve-tri hiljade ljudi na ulicu je posledica što smo mi ove dve godine finansirali socijalnu solidarnost. Da li su to bile bačene pare? Nisu, zato što mi još imamo manevarski prostor za vođenje neke politike. To jeste bila jedna osetljiva odluka, ali, u krajnjem slučaju, nije ni bilo drugačijih predloga. Niko nije došao i pitao zašto nismo tih četiri milijarde dolara ubacili u privredu na račun penzionera, izbeglica, bolesnih... Ne, nego su rekli - dajte njima sve to, ali i podstičite privredu. Jedno i drugo ne može.
Da budem jasan: ne znam nijednu vladu, sem možda sada Bušove, zbog Iraka, koja ima jasniju strategiju od naše. To je dobra vest. Loša vest je da za tu strategiju ima jako malo para.

EM: Vezano za našu konkurentnost i izvoz, stalno se otvara pitanje da li je dinar precenjen? Ima li između Vas i guvernera NBJ neke strategijske razlike u pogledu politike deviznog kursa, ili je samo reč o taktičkim razlikama?

Z. Đinđić: Mislim da je novac u funkciji ekonomije, a ne obrnuto. U Srbiji je novac, delimično opravdano, bio u funkciji psihološke stabilnosti. Psihologija je takođe u funkciji ekonomije. Nije beznačajno što je jedna histerična monetarna politika zamenjena svešću da vaše pare vrede isto - bilo da ih u devize menjate na početku ili na kraju meseca. Posle izvesnog vremena - ekonomija traži malo više. Ilustrovaću to primerom. Ako ste 6. oktobra 2000. imali 2.000 dolara i za 1.000 dolara kupili neke proizvode, a u međuvremenu zaspali i probudili se 6. oktobra 2002. - za preostalih 1.000 dolara mogli ste da kupite upola manje tih proizvoda. Za vreme vašeg sna dolar je devalvirao 50 odsto, ali samo ovde. Ako izađete van naše zemlje, videćete da nije. Da li smo mi merilo vrednosti dolara ili neka globalna ekonomija? To je tema za razmišljanje. Ako neko misli da se sa inflacijom, prve godine od 40 odsto, druge godine od 15 odsto, može držati identičan devizni kurs, onda mora da odgovori odakle se to finansira. Iz priliva, donacija, slamarica... Ti izvori jesu važni, ali šta će biti kada oni presahnu? Da li će se onda kurs sunovratiti? Alternativa je pravljenje strategije koja će sagledati realno stanje privrede, odnosno koji kurs privreda može da finansira. To su teme za razmišljanje. Ako neko odbija te teme, onda mi to liči na Miloševićevo vreme zabadanja glave u pesak. Ja ništa ne sugerišem - samo kažem da bi trebalo početi ozbiljne razgovore na te teme.

EM: Kada NBJ bude transformisana u Narodnu banku Srbije, i formalno će biti više prostora za takve razgovore. Šta mislite, da li će aktuelni guverner NBJ ostati i na čelu buduće NBS?

Z. Đinđić: U principu, niko nije nezamenljiv. Nema tu ničega političkog ili ličnog. Reč je o jednom kompleksnom procesu dogovaranja kako bi se obezbedila većina u Skupštini Srbije, koja nije komotna. Imamo 128 poslanika, a treba nam 126 za takva rešenja. Nije realno očekivati da će opozicija na izboru guvernera sarađivati. Znači, potrebno je da se pronađe većina za izglasavanje takve odluke. Imamo guvernera koji je prilično ekstravagantan u izjavama i koji mnogim ljudima nije dao razlog da ga podrže. Ako neko želi da bude izabran na neko mesto, mora da pridobija podršku onih koji treba da ga izaberu. Bilo da je to Predsednik Srbije, guverner Narodne banke ili premijer. Mlađan Dinkić je na mesto guvernera NBJ izabran isključivo zahvaljujući meni. Ne želim da pominjem koje sam probleme imao da bi SNP, ali i DOS, glasao za njega. Čak da bude imenovan za kandidata. Nisam siguran da sada imam motiv da ponovo prođem kroz istu proceduru i da idem od poslaničkog do poslaničkog kluba i lobiram. Ali, to je jedna stvar koja tek stiže na dnevni red.

EM: Znači, guverner će se birati u skupštini Srbije?

Z. Đinđić: Tako je. Nijedna funkcija neće biti automatski preuzeta, jer bi se postavilo pitanje zašto se to ne bi odnosilo na sve funkcije. Po analogiji, zašto i predsednik SRJ automatski ne bi bio preuzet?

EM: Kada će, po Vašim očekivanjima, biti donet Ustav Srbije?

Z. Đinđić: Moguće je da dođemo u situaciju kao sa Ustavnom poveljom. Znači, da osnovni tekst bude gotov do aprila ili maja i da ostanu dve ili tri sporne tačke. Na primer, regionalizacija. Onda će od političke volje zavisiti kada će biti napravljen kompromis. Nadam se da će se do njega doći brže nego što je to bio slučaj sa ustavnom poveljom. Gospodin Koštunica predlaže da se pojednostavi način za donošenje Ustava, da to bude neki instant put, kao što predlaže da takav put bude i za izbor predsednika Srbije. Mislim da je to opasno. Trebalo bi onemogućiti da neki sledeći saziv Skupštine Srbije tek tako ponovo ne promeni Ustav. Ako pojednostavimo način donošenja Ustava i pojednostavimo način izbora predsednika Srbije, može nam se dogoditi da za nekoliko godina kroz te institucije prođe neko kao kroz švajcarski sir i ostvari ciljeve koji možda neće biti u skladu sa ciljevima koji mi zastupamo. Mislim tu pre svega na potrebu modernizacije zemlje. Zbog toga, o promeni Ustava mora se odlučivati uz kvalifikovanu, dvotrećinsku većinu u Skupštini. Pitanje je kako da je obezbedimo.

EM: A kakav je Vaš stav oko referenduma koji je potreban za promenu Ustava?

Z. Đinđić: Ako je moguće, bilo bi dobro da ostane to rešenje. Ne bi trebalo unapred odustajati od toga. Ako bi postojalo političko jedinstvo, referendum bi uspeo. Ljudi ne plaćaju sto evra da bi glasali. Glasanje je politički čin, a tri miliona ljudi u Srbiji interesuje se za politiku.
Mijat Lakićević
Vlastimir Stevanović