Adam Mihnjik

SRBIN I EVROPLJANIN

Nije samo Beograd u velikoj žalosti. Smrt Zorana Đinđića je zavila u crno celu evropsku demokratiju. Upoznao sam ga pre deset godina i bio pod utiskom inteligencije, bistrine, dinamike tog srpskog demokrate. On je bio oslobođen sumornog velikosrpskog nacionalizma i autoritarne žudnje. Imao je savremenu viziju Srbije bez te prave mešavine šovinizma i komunizma koju je nudio Slobodan Milošević. Bio je Srbin i Evropljanin u najboljem smislu tih reči.

Posle više godina sreo sam Đinđića u njegovoj kancelariji šefa srpske vlade. Ocenjivao je srpsku istoriju i sadašnjost sa realizmom i strašću patriote. Optimistički scenario događaja - govorio je - je integracija Balkana sa Evropom, a crni je odvajanje od nje onih, koji ne umeju da se integrišu. Ali Srbija se neće odvojiti. Proevropska orijentacija je kod nas dovoljno jaka da bismo se priključili Evropi, čak iako celom regionu to ne uspe, ipak smo svesni da će cena biti visoka ako sami pođemo tim putem.

Pitao sam ga, takođe, da li je na Balkanu moguća kritička ocena sopstvenih postupaka, razmišljanje o sopstvenoj krivici. Odgovorio je: - To je neophodno i neizbežno. Ali to treba. da bude unutrašnji proces bez ultimatuma iz inostranstva. Bilo bi nešto sasvim drugo kada kod nas ne bi bilo ljudi koji se bave tim pitanjem - ali oni postoje. Oni koji se nisu plašili da glasno kritikuju Miloševića, ni sada neće ćutati. Započinjemo javnu diskusiju i dozvoljavamo prošlosti da ispliva, posle čega ćemo je sahraniti u skladu sa svim pravilima. U toj mrtvoj prošlosti bilo je mnogo zločina i bez potresa, bez katarze, vraćaće nam se kao utvara.

Zoran Đinđić je bio ponos srpske demokratije i njeno neprocenjivo blago. Takvi ljudi se retko rađaju. Zoranovi pirijatelji mogu samo da stežu zube u bolu, jer više nikada neće moći da porazgovaraju sa Njim uz čašicu srpske rakije.