INTERVJU MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA SRBIJE I CRNE GORE
GORANA SVILANOVIĆA
 

PODRŠKA EU BLAGOVREMENA I ODLUČNA

Pitanje: Kakav je zvaničan stav Srbije i Crne Gore o krizi oko Iraka u kome upravo počinje rat?

Odgovor: Irački režim je sopstvene građane učinio žrtvama neodgovorne politike, a Ministarstvo spoljnih poslova duboko žali što se do rešenja nije moglo doći u Ujedinjenim nacijama.

I pored ovakvog razvoja, SCG je i dalje na stanovištu da se odnosi u međunarodnoj zajednici moraju zasnivati na opšte prihvaćenim načelima i principima međunarodnog prava. SCG se snažno zalagala za bezuslovno izvršavanje odredaba relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti u vezi sa Irakom, posebno rezolucije 1441, koja je usvojena jednoglasno.

Očekivali smo da će i irački režim shvatiti svu ozbiljnost situacije i rešenost međunarodne zajednice da do kraja insistira na doslednom i bezuslovnom izvršavanju međunarodnih obaveza koje su pred njim stajale i da neće dovesti do situacije da se upotrebi sila kao poslednje sredstvo.

Svojim stavom prema Komisiji UN za nadzor i verifikaciju naoružanja u Iraku i Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju, a samim tim i pokušajima da ne izvrši u potpunosti sveobuhvatno i proverljivo razoružanje oružja za masovno uništenje i pružanje relevantnih dokaza o tome, irački režim prouzrokovao je da se još više ugrozi međunarodni mir i bezbednost u regionu, čime je odgovoran za sve konsekvence koje mogu da proisteknu.

Pitanje: Da li je približavanje atlantskim integracijama još opcija za budućnost Srbije u trenutku kada su atlantske integracije na ozbiljnim iskušenjima, a dugoročno svakako neće biti ono što su bile?

Odgovor: Ocigledno je da je iracka kriza izavala veliku krizu institucija međunarodne zajednice, ali je u svemu tome najvažniji udarac koji mogu pretrpeti Ujedinjene nacije. Nama je vazno da se očuvaju UN jer se tu susreću interesi velikih i malih naroda i to je poslednjih nekoliko decenija mehanizam koji je najznačajnije mogao da doprinese međunarodnom miru.

U tom smislu nemam nikakvu dilemu da je našoj zemlji mesto u Partnerstvu za mir. Takvu odluku doneli su Vrhovni savet odbrane, tadasnja Savezna vlada, a o tome sam se konsultovao i sa nadležnim odborima u parlamentu. U suštini, niko nije stavio znak pitanja na odluku da se započne postupak o ulasku u Partnerstvo za mir. Mi smo svi bili svesni okolnosti u kojima živimo, činjenice da je NATO prisutan na našoj teritoriji na Kosovu, u okruženju (BiH i Makedonija) i da su sve zemlje oko nas već u NATO-u ili očekuju da postanu njegove članice vrlo brzo, ili su ukljucene u Partnerstvo za mir. Svi - osim BiH i nas. BiH iz svojih razloga a mi zato sto smo poslednji započeli ovu proceduru.

Kod nas se dosta usko postavlja pitanje ulaska u Partnerstvo za mir i uglavnom se svodi na priču o vojsci ili o mirovnim operacijama. Naše mesto nije u Partnerstvu za mir zato da bi nasi vojnici išli i ratovali u drugim delovima sveta, već zato što je pred nama iskušenje reorganizacije vojske. Novi ministar odbrane Boris Tadić dao je već nekoliko jasnih izjava o tome da je to proces koji će trajati dugo. Suština tog procesa trebalo bi da bude unapređenje položaja vojske i vojnih lica u društvu, osavremenjivanje naoružanja i opreme, prilagođavanje potrebama naše zemlje u izmenjenim međunarodnim okolnostima u pogledu broja vojnih lica i u pogledu njihove opremljenosti i obučenosti i naravno, važnije od svega ovoga, definisanja novog sistema demokratske civilne kontrole oružanih snaga.

Na tom putu - to vojnici, rekao bih, bolje znaju nego politicari - saradnja sa zemljama iz okruženja, saradnja sa zemljama unutar Partnerstva za mir može da bude od odlučujećeg značaja jer se radi o znanjima koje mi tek treba da usvajamo, o iskustvima koje treba da delimo sa ovim zemljama. Većina njih, naročito u našem orkuženju, već je prošla kroz ova iskušenja, koja nisu laka, ali su na kraju tog procesa bili izuzetno zadovoljni ukupnom stabilizacijom prilika u zemlji.

Kada se govori o odnosu sa NATO ili učešću u Partnerstvu za mir, najčešće se zaboravi da to nisu samo razgovori o sastavu oružanih snaga, broju vojnika i oficira, o demokratskoj kontroli. Tu se radi i o obezbeđenju granice, o pograničnoj saradnji, o korišćenju vazdušnog prostora u civilne i vojne svrhe, o saradnji nadležnih službi naše zemlje i susednih zemalja u borbi protiv organizovanog kriminala, pogotovu protiv trgovine ljudima i nelegalne trgovine oružjem. To su razgovori koji vode dubinskom reorganizovanju države.

Pitanje: U Briselu ste dobili uveravanje da će EU podržati reformski i proevropski kurs SCG. Slične poruke, povodom smrti premijera Zorana Đinđića, dolazile su iz celog sveta. Šta možemo da očekujemo od međunarodne zajednice?

Odgovor: Što se tiče EU, mozemo za nekoliko nedelja da očekujemo ulazak u Savet Evrope (SE) kao i podršku za ublažavanje ili eliminisanje ekonomskih posledica atentata na premijera Đinđića.

Predsednik Odbora za politička pitanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Roman Jakič sa kojim sam u sredu razgovarao u Beogradu, rekao je da je Komitet ministara SE uputio pismo SCG o prihvatanju obaveza koje nalaže članstvo u SE. Mi ćemo na to pismo odgovoriti u roku od tri-četiri dana, a posle toga bi Komitet ministara već 26.marta mogao da pozove SCG u punopravno članstvo. Idealan scenario duzanja naše zastave u Savetu Evrope bi mogao da bude u prvih nekoliko dana aprila.

Prilikom posete predstavnika EU Havijera Solane i Krisa Patena, koji su nakon atentata na premijera Đinđića došli hitno u Beograd kao gest podrške ne samo vladi, nego i državi i građanima, razgovarali smo o ekonomskim posledicama atentata. Njihova reakcija je bila veoma hitna-njihovi eksperti su već ovde, neki od dogovora su već postignuti, ne samo za dalje korišćenje Cards programa već i za izdvajanje dodatnih sredstava podrške kako bi se ublažile ili eliminisale posledice ovog atentata na ekonomiju zemlje. Mislim da je ta reakcija bila vrlo blagovremena i zaista odlučna.

Tokom mog boravka u Briselu dogovorili smo da u što kraćem vremenskom periodu bude usaglašen i usvojen akcioni plan, što bi omogućilo rad na studiji izvodljivosti za početak pregovora o asocijaliciji i stabilizaciji sa EU. Evropska unija je spremna da pozove i ministre koji pokrivaju ključne resore u srpskoj i crnogorskoj vladi i da ih podrži da do kraja ovog meseca usvoje akcioni plan. Važno je da sve tri vlade shvate da je ovo prilika da napravimo veliki korak ka pridruživanju EU, iako je to samo sam početak procesa.

Što se tiče SAD, očekujemo u aprilu normalizaciju trgovinskih odnosa, dok je budžetska pomoć (rok je ostao isti, polovina juna) uslovljena napretkom saradnje sa Haškim tribunalom, kao što je i ulazak u Partnerstvo za mir uslovljen tom saradnjom. Akcije koje u ovom trenutku vode nadležni organi Vlade Srbije na presecanju organizovanog kriminala i istraga o ubistvu Zoana Đinđića verovatno će voditi i ka pronalaženju onih koji su optuženi pred sudom u Hagu.

Pitanje: Kada ste "obeshrabrili" Karlu del Ponte da dođe na sahranu Zorana Đinđića, da li ste pomislili da će se to protumačiti kao odbijanje saradnje sa Tribunalom?

Odgovor: Ne, ni Karla del Ponte to ne tumači tako. Naše obaveze su nesporne i u tome se odlučnost vlade da ih ispunjavamo nimalo nije promenila. To su obaveze vlade prema žrtvama zločina, prema onim vrednostima koje želimo da delimo sa zemljama i narodima oko nas i prema Povelji UN čiji smo član.

Pitanje: Premijer Đinđić je pokrenuo pravu ofanzivu oko statusa Kosova kako bi predupredio faktičko stanje samostalnog Kosova. Nagoveštavano je da će Beograd zatražiti podršku Kine i Rusije da Savet bezbednosti ne čini ništa što bi značilo "faktičku samostalnost pokrajine, a formalno nepromenjene granice". Da li je realno očekivati takvu podršku i kakvi su dalji potezi SCG oko kosovskog pitanja?

Odgovor: Na njihovu podršku, kao i drugih naših partnera, možemo da računamo u meri u kojoj smo u stanju da definišemo ciljeve. Inicativa pokojnog predsednika vlade Srbije je bila da se mnogo dinamičnije pristupi temi Kosova, posebno njegovom statusu, kako se ne bi dopustilo da neresena pitanja usporavaju evropske integracije zemlje i kako nas ne bi u nekom vremenskom periodu doveli pred svršen čin da se status Kosova reši mimo naše volje i mimo našeg učešća.

Na inicijativu Đinđića, šef UNMIK-a Mihael Sstajner odgovorio je predlogom za započinjanjem dijaloga između Beograda i Prištine sa nekoliko tema koje bi trebalo da obezbede normalnu komunikaciju ljudi koji žive na Kosovu. Šef Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović za pregovore kandidovao je nekoliko drugih tema koje se tiču povratka, bezbednosti, zaštiti ljudskih prava, decentralizacije Kosova. Očekujem da će brzo doći do dijaloga sa svim tim pitanjima na stolu.

Pitanje: Kako komentarišete predlog Štajnera da se deo nadležnosti UNMIK-a prenese na kosovske organe vlasti?

Odgovor: To je tema o kojoj još pregovaramo i sa Štajnerom i sa međunarodnom zajednicom, jer mislimo da se i on, kao i mi, moramo kretati samo u okvirima koje definiše Rezolucija 1244 Ssaveta bezbednosti.

Pitanje: Da li će biti promena u ambasadama SCG i da li vi kao šef diplomatije možete da utičete da ne bude partijskog kadriranja, u smislu da pripadnost partiji bude jedina ili glavna kvalifikacija za obavljanje posla?

Odgovor: Naravno da će biti promena u ambasadama. U meri u kojoj je vlada drugačija, menjaće se i personalni sastav, pre svega na čelu diplomatsko-konzularnih predštavništava. O tome su vođeni razgovori još pre nego što je izabran Savet ministara, a biće nastavljeni narednih nekoliko nedelja. Moguće je da se u okviru toga razgovara i o racionalizaciji mreže predstavništava imajući u vidu sadašnja ograničena finanijska sredstva. U svakom slučaju, taj posao neće biti završen za nedelju-dve, ali postoji odlučnost u Savetu ministara i u obema vladama da se nađu rešenja koja bi odgovarala stavu Saveta ministara prema diplomatiji zemlje.

Ranije je bilo i čisto političkih rešenja koja ne zadovoljavaju profesionalne standarde, ali ja se nadam da ubuduće takvih rešenja neće biti ili da će ih biti bar znatno manje. Ipak, ne treba stvarati atmosferu da su clanovi određenih partija nekompetentni i nekvalifikovani samo zato što su pripadnici partije. Ne može da se kaže da su ljudi u protekle dve godine radili loše, radili su najbolje što mogu i kada se bude razgovaralo o promenama mora da se ima u vidu njihov dosadašnji rad.

Pitanje: U ovom trenutku Srbija ima nedvosmislenu podršku za uvođenje vanrednog stanja i mere koje se u tom periodu preduzimaju protiv organizovanog kriminala. Ipak, da li je u međunarodnim okvirima ta podrška oročena?

Odgovor: Postoji razlika unutar i izvan EU kada je reč o oceni vanrednog stanja. Međunarodna zajednica podržava odlučnost vlade da se obračuna sa svima koji su doveli do ubistva i da se obračuna sa organizovanim kriminalom. Neke zemlje su tradicionalno više osetljive i podsećaju da te mere moraju biti u skladu sa zakonima i međunarodnim standardima. Dok god su mere usmerene protiv kriminala a ne ugrožavaju ljudska prava možemo računati na međunarodnu podršku.

Uglavnom, svi su sa zadovoljnstvom primili izjavu premijera Srbije Zorana Živkovića da bi mere mogle biti okončane do kraja aprila i nema dilema da bi to bio zadovoljavajući rok koji ne bi uticao na imidž naše zemlje.

Pitanje: Da li, kao jedan od lidera DOS-a, smatrate da bi ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović trebalo da podnese odgovornost za ubistvo premijera?

Odgovor: Svi su se složili u vladi da je u ovom trenutku najvažnije učiniti rad policije efikasnijim i mislim da će to biti učinjeno.

Pitanje: Da li je opravdana bojazan da će čelni ljudi Službe državne bezbednosti (SDB) iz vremena Slobodana Miloševića - Jovica Stanišić i Franko Simatović biti pušteni na slobodu po prestanku vanrednog stanja?

Odgovor: Taj strah postoji ali to pitanje treba postaviti ministrima pravde, tužiocu. Ne mogu da zamislim da iza ovako opsežne akcije policije rezultat bude puštanje kućama. Očekujem da budu pokrenuti postupci i očekujem suđenje koje bi trebalo da pruži odgovor na mnoga pitanja. Očekujem da se do detalja građanima u sudskom postupku objasni ko je ubio Ivana Stambolića, okolnosti atentata na Vuka Draškovića, ubistvo na Ibarskoj magistrali i konačno okolnosti pod kojima je ubijen premijer. Reč je o mnogim pitanjima koja smo jedni drugima postavljali. Tu su i ubistava koja su obračun između različitih grupa kriminalaca.

Pitanje :Kakva je budućnost DOS-a? Imate li kontakte sa G-17 Plus i da li je moguća saradnja sa tom partijom u skorijoj budućnosti?

Odgovor: Ja imam svakodnevne kontakte sa Miroljubom Labusom. On je lično u potpunosti podržao opredeljenje da se što pre formira Vlada Srbije i Savet ministara.

Kada je reč o sudbini DOS-a, mislim da treba završiti institucionalno "zaokruživanje" vlasti, završiti akciju protiv organizovanog kriminala i započeti rad na novom Ustavu Srbije.

Pitanje: Koliko bi najava ukidanja političkih stranaka mogla da utiče na imidž zemlje u svetu?

Odgovor: Ovo pitanje pokrenuto je i ranije u redovnijim okolnostima i tada je moje mišljenje bilo da nema prostora da se razgovara o zabrani političkih stranaka. Da bi se sada o tome razgovaralo bili bi potrebni ubedljivi dokazi o sprezi tih partija sa organizovanim kriminalom i ubistvom premijera. To je moj stav. O celoj ideji znam onoliko koliko sam pročitao u novinama i nisam bio uključen ni u kakav razgovor o zabrani rada političkih stranaka.

Pitanje: Da li ste imali kontakte sa novim premijerom Vlade Srbije Zoranom Živkovićem i da li očekujete uspešnu saradnju sa njim?

Odgovor: Lično sa Živkovićem imam odličnu saradnju i GSS je sa njim imao odličnu saradnju i u Nišu dok je bio gradonačelnik. Ni jednog trenutka nismo imali dilemu da prihvatimo stav GO DS da njega predloži za premijera.

Živković se sad nalazi pred iskušenjem pred kojim nikad nije bio - da vodi Vladu Srbije i to pod težim okolnostima, čini mi se, nego što je to bilo pre desetak dana. Može da računa na našu podršku.

Biće mu potrebna i podrška i ostalih stranaka DOS-a a posebno građana zaposlenih u državnim organima.

Ogromna su očekivanja da ova vlada u kratkom periodu ispuni jedan cilj a to je da dovrši akciju i u delu istrage i u drugom delu, koji bi trebalo da usledi - utvrđivanju odgovornosti.

Drugo, očekuje se od vlade da ni u kom elementu ne odustane od ranije definisanih ciljeva vlade koji su vezani za približavanje evropskim i evro-atlanskim integracijama i ekonomskom funkcionisanju zemlje.