Blagorodni pogled s dna

Nedavno je, u izdanju „Stubova kulture“ objavljen prvi tom romansirane autobiografije Svetlane Velmar Janković pod nazivom „Prozraci“, što bi se danas moglo prevesti sa transparenti, ali ne samo to. Govoreći o svojoj gotovo nasušnoj potrebi da simbol poglavlja ili čak čitavog svog dela sažme u samo jednu jedinu reč, Svetlana kaže kako su je ti prozraci pod svetlom plamena, okačeni u čast Kneza Mihajla i njihovo (zamišljeno) lelujanje i svojevrsna promenljivost, podsetili na nestalnost ljudskog sećanja.

„Već odavno se sa rečju prozraci stoički nosim. Ona mi je važna jer je lepa, stara, zaboravljena reč. Htela sam da joj dodam još jedno, novo značenje. Nametnula mi se još dok sam pisala „Bezdno“. Naišla sam na to da su Knezu Mihajlu, nastojeći da mu ukažu čast prilikom njegove posete Šapcu, popalili brojna kandila i burad sa smolom, a iznad toga su bili prozraci na kojima je pisalo živeo Knez i slično. Zamišljala sam kako su izgledale te ulice staroga Šapca polovinom XIX veka, kako sav treperi pod ondašnjim kandilima i plamenima iz buradi. To mora da je bila neverovatna mešavina tamnih i svetlih mesta. Poput ljudskog sećanja. Naime, tako i doživljavam ljudsko sećanje - kao mešavinu onoga čega se sećamo, onoga čega se dosećamo, što mislimo da se sećamo, onoga što promenimo pod ko zna kakvim spoljašnim i unutrašnjim okolnostima.“

U ovoj knjizi ste zapisali sećanja u iz prve dve decenije života. No, kada se okrenete iza sebe nailazite li na nešto čega se stidite?

- Razume se da ima i toga. U knjizi, recimo, postoji jedan moj manir iz detinjstva kog sam se kasnije stidela, a to je da prisluškujem roditelje. Imala sam i trenutke straha. Možda sam ta mesta kojih se stidim gurnula od sebe, potisnula ih. Nestala su u onim tamnim prostorima. Čovek se nerado seća onoga čega se stidi. Da se vratim prisluškivanju. Tek kasnije kada je ono došlo spolja u naše živote shvatila sam koliko je to ružno, oporo, odurno. Uvidela sam koliko je prisluškivanje nešto sasvim strašno. No, to moje naivno dečije prisluškivanje je bio deo moje užasne radoznalosti da prodrem u svet odraslih. Ili se bar ja tako pravdam (smeh).

Kakav osećaj čovek uopšte ima kada se poduhvati pisanja autobiografije? Da li je to pranje sopstvene prošlosti, da li je to želja da se ostavi istina o sebi, da čovek zadovolji svoj ego ili ništa od svega toga?

- Nemam utisak da je nešto od toga jako važno, možda je u tragovima bilo prisutno, ali nije bilo bitno. Ono što vidim kao presudno to je želja da predstavim sebe i svoju porodicu - razume se subjektiviziranim viđenjem - onima koji dolaze. Lično me oduvek prati utisak da suštinski o svojim roditeljima čovek jako malo zna. Imala sam veliku želju da svojim potomcima i njihovim generacijama ostavim trag o jednom vremenu i o nama koji smo živeli u njemu. Pogotovo što je to vreme koje je objektivno važno. Ponosna sam što sam iz porodice iz koje jesam, strašno me je obogatila i lepim i teškim danima, i patnjama i radostima, ali mi je ostavila jednu veliku svetlost.

A u kojoj meri su na vaš život uticali muškarci sa kojima ste bili?

- Veoma su mi određivali život. Imala sam sreću, i imam sreću da oba moja supruga budu od onih retkih muškaraca koji cene ženu i njen rad. Naravno, i sin je tu da žestoko obeleži taj život, razume se i da dobar niz godina upravlja njime pa i dan danas na neki način. Mislim da bi moj život bez muškaraca koje sam volela i koje volim bio potpuno ispražnjen. Žena sam koja se vezuje i koja voli i pri tom se daje mnogo, zbilja mnogo. Pružim se, onako kao ličnost, svim svojim bićem. Ali znate, bez toga ne može. Ko hoće da dobije mora prvenstveno umeti da pruži. I kada boli, a nužno mora i da boli.

Kada biste nešto unazad mogli da promenite, šta bi to bilo?

-Ništa, ali ništa. Uprkos činjenici da sam danas u situaciji da mogu racionalno procenjivati stvari koje su mi bile jako teške i strašne u godinama poniženja, velikih poniženja. Iskustva društvene i svake druge poniženosti. Ni to ne bih menjala. Jer, to iskustvo poniženosti je strašno važno za formiranje ličnosti. I to shvatiš tek kada ga na neki način prevaziđeš. Tu sam tako jako izrasla. To kaže i Đerđ Konrad u ovoj knjizi koju često citiram: „Skršite se pa mislite da nikada nećete više stati ni na vrh od prsta, ali ako stanete na dno pa se ispravite onda to može biti jako dobro.“ Znate, i sa majčine i sa očeve strane vučem neku nit koja mi u najtežim trenucima podari snagu od koje se i sama zaprepastim.

A od ljubavi?

- Naravno. Ne postoji ništa jače od ljubavi. Ima mnogo različitih ljubavi i svaka ima svoju snagu i lepotu i, naravno, težinu.

Tatjana Nježić

Vrh palca

Prošli ste uzbudljiv život koji se pokazao uspešnim; mislite li da se srpski narod, koji jedan od motiva vašeg spisateljstva, izvukao i "izašao na zelenu granu"?

- Nisam sigurna. No, opet verujem u tu neku snagu koja je negde u njemu. A on je očito na svome dnu. Hoće li da ide još dole ka bezdnu ili će da nađe neki palac na koji će da se osloni teško je reći. Bilo je teških trenutaka u životu toga naroda, koliko hoćete. Sada ne volim njegovu rajnsku pasivnost koja je uvek donosila rđave trenutke i uslovljavanja, sem toga ta rajnska pasivnost obično vodi u oglupljivanje. Lično verujem u onu snagu koju sam videla i u Beogradu i van njega u Srbiji tokom jeseni i zime ‘96./97. godine. Nadam se da to nije izumrlo.