Jedan od Vaših prethodnika, Horst Grabert, koji je bio nemački ambasador u doba Vili Brenta, kazao mi je da je u to vreme Beograd predstavljao jedno od najlepših mesta za nemačke diplomate. Šta znači danas biti nemački ambasador u Beogradu?
- Beograd je i danas jedno od najvažnijih diplomatskih mesta. Naravno, sada imamo sasvim drugu situaciju nego kada je na čelu Jugoslavije bio Tito. Danas imamo drugi zadatak - da ponovo uspostavimo saradnju između Nemaca i Srba koja je postojala i ranije. Naš je, takođe, zadatak da pokušamo da objasnimo da Srbija pripada Evropi jer je to osećanje bilo prekinuto u nedavnoj prošlosti.

Kako će se odvijati budući politički procesi u Srbiji, po Vašem mišljenju?
- To je veoma teško predvideti. Kao prvo, imamo proces prelaska sa socijalističke ekonomije na slobodno tržište. Kao drugo, a taj problem je mnogo teži nego što sam mislio, da se premosti ta krizna situacija koja je donedavno postojala u Srbiji. Sami znate da je prvo na ovim prostorima bio građanski rat, zatim je došla NATO intervencija i, kao treće, treba da se pronađe prava, trajnija forma ove države, koja se sada zove Srbija i Crna Gora, i - kao što znate - ona se još nije stabilizovala.

Da li ste pre dolaska u Beograd imali neke kontakte sa Srbijom?
- U Beogradu sam od septembra prošle godine. Kontakte sa Beogradom imao sam i ranije, 70-ih godina sam radio na prvom trgovinskom dogovoru između tadašnje Jugoslavije i Evropske zajednice. Posle toga sam radio u Odeljenju koje je bilo nadležno za područje Jugoslavije, i to pod Helmutom Šmitom, tom prilikom sam upoznao i Tita. Takođe, bio sam dosta puta i privatno u Beogradu.

Vi ste tu svega nekoliko meseci, pa, ipak, za to kratko vreme sigurno imate određene utiske. Da li možete sa nekoliko reči da nam ih opišete?
- Pre nego što sam krenuo nisam imao neki lep predosećaj. Gledao sam, naravno preko televizije, rakete koje su pogađale grad tokom NATO intervencije i to je ono prvo što mi je bilo pred očima kada sam imenovan za ambasadora Nemačke u Beogradu. Mislili smo da je grad veoma razrušen. Hvala Bogu, kada smo stigli, ustanovili smo da to nije slučaj. Naravno, videli smo nekoliko razrušenih zgrada, koje i dalje tako stoje. Nadalje, primetili smo blago poboljšanje. To se vidi po fasadama zgrada u Beogradu koje se nanovo uređuju, u izlozima mogu da se vide mnoge stvari, potrošnja polako ali ipak raste, itd.

Ponovo Beograd počinje da dobija tu atmosferu koju je nekada imao kada sam ja, pre dve decenije, u njemu boravio. Ono što je na mene posebno ostavilo utisak - jesu ljudi. Oni nisu tako nezadovoljni kako bi se moglo očekivati s obzirom na ekonomsku situaciju u kojoj se nalaze. Verovatno je to i stvar mentaliteta... Srbi su narod koji voli da se druži, koji je po svojoj prirodi veseo, voli da živi. Oni prosto i nemaju mnogo vremena da razmišljaju o nekoj dalekoj budućnosti, već pokušavaju iz dana u dan da žive i prežive i poboljšaju svoj materijalni položaj i da, pri tome, uživaju u životu.

		Kinezi kao primer Da li možete čitaocima "Glasa javnosti" da kažete nešto, što Vas ja nisam pitao, a želeli biste da saopštite našim čitaocima? - Srbi koji žive u Nemačkoj, a ima ih nekoliko stotina hiljada,treba da daleko više urade za svoju zemlju nego što je to bio slučaj do sada, i da oni, ako vole svoju zemlju, doprinesu njenom što bržem privrednom oporavku i prosperitetu. Srbija se nalazi u jednoj zaista teškoj situaciji i logično je očekivati da prvi Srbiji pomognu njeni građani koji žive u Nemačkoj i drugim evropskim ili prekomorskim zemljama. Svojoj otadžbini se ne služi na taj način da se čovek neprestano žali i jadikuje, već kroz konstruktivan rad i zalaganje. Ja sam, lično, pre Beograda bio na službi u Kini i, mogu vam reći, da vam kineska dijaspora zaista može poslužiti kao primer. Ona je mnogo doprinela i doprinosi privrednom prosperitetu Kine.

Šta je Vaš glavni zadatak u Beogradu?
- Kada sam bio određen za ambasadora, pitao sam zbog čega sam baš ja imenovan. Dobio sam sledeći odgovor: "Vi ste pravi čovek za to mesto, jer Vi upravo dolazite iz Šangaja, Kine, gde ste mogli da doživite vaskrs jednoga grada koji je decenijama bio zapušten. Beograd je, takođe, imao sličnu sudbinu kao Šangaj". Međutim, kao i u Šangaju i u Beogradu imamo ponovo prisustvo, doduše tek u povojima, nemačkih privrednika. Dakle, najvažniji zadatak jeste da nemačku privredu ponovo zainteresujemo da se angažuje u Srbiji.

Glavni je zadatak da ohrabrimo investiranje u Beograd, trgovinu. Ja sam, takođe, bio jedan od pregovarača sa nemačke strane u vezi sa pristupanjem Evropskoj uniji Austrije, Švedske i Finske. Ja ovde pokušavam da budem koristan, ako nekome zatreba savet koji se odnosi na put Srbije i Crne Gore u Evropu. U Beograd se nije vratio samo nemački ambasador, nego i druge nemačke institucije kao što je Gete institut, brojne fondacije i neke velike firme.

Da li ste zadovoljni nemačkim prisustvom u Beogradu?
- S obzirom na celokupnu situaciju na samom početku, ne mogu reći da sam nezadovoljan, jer smo položili temelj za dugoročnu saradnju. Nemačka privreda se više ograničava na posmatranje situacije koja postoji u Srbiji, a razlog leži u političkim prilikama koje vladaju u Srbiji. Svaka privreda zahteva, pre svega, stabilnu situaciju u jednoj zemlji.

Srpska privreda je još uvek u veoma teškom položaju, privredni rast gotovo i da ne postoji, inostrane investicije su male zato što ne žele da na sebe preuzmu suviše veliki rizik. Ali, ima i pozitivnih primera: nemačka firma "Henkel" kupila je u Srbiji jednu fabriku, takođe i "BMW". Zatim, tu postoji i trgovinska kuća "Obi". Dakle, sve u svemu, stvari se polako kreću u pravom smeru.

Kako ocenjujete politiku reformi sadašnje Vlade Srbije?
- Moj utisak je da su oni do sada dosta dobro obavili svoj zadatak. Mislim na gospodina Đelića, Dinkića, Pitića. Naravno, sada je glavno pitanje kako će se to implementirati. Veoma težak problem predstavlja i pitanje privatizacije, gde nisu ostvareni dobri rezultati. Naravno, tu je osnovno pitanje vlasništva.

I sami znate da je posle 1945. izvršena denacionalizacija i da je tu pogođena i nemačka manjina, a među nemačka manjina u Vojvodini. Svi oni sada postavljaju zahtev za povratak imovine koja im je oduzeta posle 1945. godine, i ceo taj problem unosi nemir među stanovništvo Srbije, a to je, opet, usko povezano sa stranim investicijama . Ako strani investitor kupi neku nekretninu, njemu u ovoj zemlji još niko ne može da garantuje da se neće javiti neki vlasnik čija je imovina oduzeta pre 1945. godine.

Suviše mnogo vremena se troši na neke političke rasprave i rivalitete, na odnos između Srbije i Crne Gore, zatim, nije zadovoljavajuća saradnja sa Haškim tribunalom. Dakle, sve to zajedno usporava dolazak i rešavanje stvarnih i privrednih reformi, tako da se ovde postavlja pitanje da li postoji dovoljno političke volje.

Pređimo sa velike politike na obični svet. Moje pitanje, razume se, odnosi se na vize. Šta bi ovde moglo da se uradi kako bi se građanima Srbije pred Nemačkom ambasadom i drugim ambasadama Evropske unije skratilo čekanje, koji mnogi osećaju kao poniženje?
- To pitanje je veoma kompleksno i ima veze sa teškom ekonomskom situacijom u mnogim zemljama Evropske unije, zatim sa pojavom kriminala...

Šta uraditi da je jedna Olga Kostrešević, koja je prevela mnogo nemačkih filozofskih knjiga, prisiljena da se izlaže ponižavajućoj proceduri čekanja za vizu, a reč je o osobi koja je toliko zadužila nemačku kulturu?
- Teško je praviti izuzetke. Zakon se, prosto, odnosi na sve ljude, i ja se iskreno nadam da će se i taj problem uskoro rešiti, jer mi smatramo Srbiju i Crnu Goru delom Evrope. Kad ste već spomenuli ovo ime, razume se da smo mi zainteresovani da uspostavimo i održavamo kontakt sa takvim osobama, osobama koje predstavljaju most između naših naroda. Međutim, osobe takvih i sličnih profila trebale bi, možda, i da se same predstave - ili nama ili, još bolje, Gete institutu.

Za ovo kratko vreme uspeli ste da stignete i do Kosova. Kako gledate na taj problem?
- Imam utisak da izveštaj Mihaela Štajnera, koji je on uradio za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, pruža dobru osnovu za rešenje kosovskog problema. Tu, naravno, ima reči o integraciji Srba u kosovsko društvo, kao i o povratku Srba na Kosovo. Mislim da ovde treba, takođe, da se postavi jasno pitanje: koliko Srba zaista želi da se vrati na Kosovo. Mi još nemamo potpuni odgovor na to pitanje, odnosno još uvek ne znamo koliki procenat Srba želi da se vrati na Kosovo.

Nikola Živković