"Mond Diplomtik", juli 2007, br. 640

Već osam godina nerešeno, izuzetno teško pitanje Kosova ponovo se nalazi u središtu međunarodne politike. Predsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš uznemirio je državne administracije izjavljujući, očigledno opijen trijumfalnim dočekom 10. juna u Tirani (Albanija), da treba znati reći " Dosta! " kada pregovori suviše dugo traju, Po njemu, Kosovo uskoro treba jednostrano da proglasi svoju nezavisnost, koju će Vašington priznati ne čekajući odluku Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) (1).

Pitamo se iz kojih razloga, u Palestini, pedeset godina nije bilo dovoljno za stvaranje jedne nezavisne države (sa tragičnim posledicama koje su nam poznate) i zašto bi, međutim, pitanje Kosova trebalo rešiti što brže.

Na Balkanu, prevelika diplomatska žurba je ponekad sinonim za katastrofu. Sećamo se koliko će žurba Nemačke i Vatikana da priznaju, 1991, godine, secesiju Hrvatske doprineti raspadu bivše Jugoslavije i izbijanju srpsko-hrvatskog rata, a zatim i rata u Bosni. Ne minimizirajući štetnu ulogu bivšeg predsednika Slobodana Miloševića i ekstremnih pristalica "Velike Srbije", treba priznati da evropske sile snose odgovornost u tim sukobima, najkrvavijim na Starom kontinentu od Drugog svetskog rata. Prevelika žurba je isto tako doprinela ratu na Kosovu 1999. godine kada su evropske države i SAD odbile da nastave pregovore sa Beogradom (2), odlučile da izbegnu raspravu u okviru Saveta bezbednosti, zatim, bez mandata OUN, pribegle Organizaciji severnoatlantskog ugovora (NATO) da bi više meseci bombardovale Srbiju i primorale njene snage da napuste Kosovo.

Rezolucijom 1244 OUN ta ofanziva je okončana juna 1999. i Kosovo je stavljeno pod upravu Ujedinjenih nacija, dok su jedinice NATO - Snage za očuvanje mira na Kosovu (KFOR), koje broje sedamnaest hiljada ljudi -od tada garantovale njegovu odbranu. Tom Rezolucijom 1244 priznaje se pripadanje Kosova Srbiji. To je odlučujuće, jer je princip koji su usvojile sile umešane u nedavne ratove na Balkanu uvek bio poštovanje unutrašnjih granica bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U ime tog principa odbijeni su i napadnuti upravo planovi o " Velikoj Hrvatskoj " i " Velikoj Srbiji " koji su pretili da unište Bosnu i Hercegovinu. Upravo na tom principu se danas oslanja Srbija, koju između ostalih podržava Rusija, i odbija plan koji je predložio međunarodni posrednik Marti Ahtisari.

Možda će nezavisnost biti neizbežno rešenje za Kosovo, jer su prepreke njegovom očuvanju u administrativnora okviru Srbije ogromne, Ali taj put bi se mogao zamisliti samo u tesnom i vremenski produženom dogovaranju sa Beogradom, koji je uostalom zabrinut za zaštitu srpske manjine koja je ostala na Kosovu.

Ishitrena nezavisnost, koju trazi predsednik Buš, o kojoj se ne pregovara u okviru OUN, mogla bi da prouzrokuje stvaranje, na kratak rok, "Velike Albanije ", što bi automatski pokrenulo hrvatski i srpski irendentizam na štetu Bosne. Da ne govorimo o eksplozivnom medjunarodnom presedanu koji bi to predstavljalo za mnogobrojne entitete koji takodje nastoje da jednostrano proglase svoju nezavisnost, a to su: Palestina (Izrael), Zapadna Sahara (Maroko), Podnjestrovlje (Moldavija), Kurdistan (Turska), Čečenija (Rusija), Abhazija (Gruzija), Gornji Karabah (Azerbejdžan), Tajvan (Kina), čak i u samoj Evropi, Baskija i Katalonija (Spanija, Francuska), da navedemo samo te slučajeve. Da li je g. Buš spreman da garantuje im garantuje nezavisnost kao što izjavljuje da želi to da učini za Kosovo?

Pred očima su nam ogromne štete koje su na Bliskom Istoku prouzrokovale neodgovorne inicijative sadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država. Njegov grubi upad, sada, na tako eksplozivnu pozornicu kakav je Balkan, jednu od najopasnijoj na svetu, zaprepašćuje i užasava.

Injasio Ramone

1 International Herald Tribune, 11. jun2007,
2 optuženim da vodi politiku masovne represije protiv Albanaca na Kosovu, koji čine 90% stanovništva i većinom su muslimanske veroispovesti.