DJINDJIC

Moderan, brz, otvoren, sklon
kompromisima u trku, dakle demokrata - sve to je bio Zoran Djindjic jos pre 30 godina kao student.
Vrlo brzo je iskocio iz svoje generacije fascinantno lucidnim razumevanjem najtezih filozofskih problema, bilo da se radilo o komplikovanom Hajdegeru ili temeljnim pitanjima filozofije nauke. U te vrtoglave, hermeticke rasprave, koje su zahtevale veliko obrazovanje i vispreni mozak koji radi istovremeno na deset nivoa, mocnu spekulativnu snagu, Djindjic se pred zapanjenim profesorima i zbunjenim kolegama upustao sa obesenjackom lakocom starog majstora, a imao je tek 19 godina.
I odmah je poceo brzo da zivi nekoliko karijera, nekoliko zivota, paralelno, svaki dovodeci do vrhunca. Nikada se kod njega nije osecalo da se muci oko onoga cime se bavi. Na seminare i predavanja je dolazio tako spreman kao da je vec dva puta pre toga zavrsio Filozofski fakultet. Ne znam kada je studirao, ali je teski i zahtevni fakultet protrcao kao trku na sto metara sa preponama, na svakoj postizuci rekorde. I odmah u toj karijeri dostigao plafon, ne pustajuci da mu se vreme potrosi u mukotrpnom akademskom stepenastom napredovanju. Postao je najmladji srpski doktor filozofije (i to u epicentru filozofije - u Nemackoj) u drugoj polovini proslog veka. Medju prvima se ukljucio u tada jedino slobodni, zapadni svet, Evropu, smatrao je da je i njemu i Srbima mesto tamo. Bili smo ponosni na njega, sredinom sedamdesetih, jer su u to vreme u Nemacku Srbi odlazili kao gastarbajteri, kao nekvalifikovana radna snaga, a on je na njihovim najvisim skolama postigao ono sto mnogi Nemci nisu mogli.
Paralelno s tim ukljucio se u politicki rad studentskih organizacija i beogradske disidentske grupe. Odmah se istakao. Priblizio se Dobrici Cosicu i s njim „ubio" veliku kilometrazu nocnih setnji tokom sedamdesetih i osamdesetih. I to su bili njegovi peripateticki „univerziteti", na kojima ga je proganjala policija, i na kojima je on savladao nacela druge, demokratske, moderne Srbije. Ali, tu nije kraj. Nemirnom Djindjicu sve to nije bilo dovoljno da bi se osetio samoostvarenim. Krenuo je u biznis. Brzo se snasao u trgovini svilom i polovnim tekstilnim masinama. Coveka ciste teorije, filozofije, fascinirala je praksa, trgovina. A onda se krajem osamdesetih slucajno i naglo preobratio, pa je filozof i trgovac uplovio u politiku do guse.
Dakle, kao filozof dosao je do doktorata, napisao i preveo nekoliko knjiga. Za jednu filozofsku karijeru dosta. Kao trgovac zaradio je nesto para i razgranao poslove do Turske. Znaci i to moze. A kada je usao u politiku - postao je lider i stigao do prvog coveka Srbije, i to u njenim najtezim danima, trudio se da zaigra na njenom izvlacenju i kobno zavrsio. Ali je dotakao istoriju. U svemu cime se bavio bio je kratak i brz, i sa najvisim rezultatima.
I za njega samog i za one koji su ga pratili najveci problem je bio sto je hteo sve sam, pre svih i sa fleksibilnoscu bez granica. Njegova lakoca, za druge je bila velika tezina. Nikada nije razumeo zasto drugi ne mogu isto sto i on. Nije molio niciju podrsku, smatrajuci da se podrazumeva da ce ga pratiti posto nacela za koja se borio sama po sebi imaju visoku vrednost. Protivnici su za njega bili veliki izazov, i smatrao je da ce ih pobediti ne ako ih unisti, nego ukoliko ih ucini svojim saveznicima, makar na kratko, makar za jedan dil.
Kada je postao premijer, razvio je takvu brzinu i energiju, kakva se retko vidjala na srpskoj politickoj pozornici. Televizije je svojim nastupima i intervjuima (blizu hiljadu) prosto progutao, uselio se u sve domove i priblizio svakome, tako da ljudi naviknuti na tu njegovu sveprisutnost jednostavno ne veruju da ga vise nema. Nijedan lider iz republika nekadasnje SFRJ nije se za tako kratko vreme (ako je uopste), iz jedne potpuno gubitnicke pozicije (iz jedne potpuno pregazene i zapustene zemlje) toliko, personalno, priblizio ljudima koji vladaju svetom. I kao sto je pre 25 godina otisao iz gastarbajterske Srbije u Nemacku i osvojio najvece akademsko priznanje, tako je posle petooktobarskog preloma iz demonizirane Srbije odlazio u svetske centre moci i osvajao njihovo prijateljstvo. Doduse, oni su kasno, tek na njegovoj sahrani, shvatili da mu nisu dovoljno pomogli. Tragicno za Srbiju, steta za Evropu.
Hiljade ljudi koji su dosli da Zorana Djindjica isprate na vecni pocinak najbolji su dokaz da je uspeo da probudi ogromnu energiju nade. Nade da se mozemo uzdici iz balkanske mocvare, da mozemo biti civilizovana i napredna zemlja. U svojim poslednjim trenucima na zemlji Djindjic je dobio stotine hiljada pristalica, mirnih, postenih, pravde i progresa zeljnih ljudi. I to je njegovo najvece delo i najveci poklon onima koji ce nastaviti da vode ovu zemlju. Bice kobno i za nas i za njih ukoliko to ne budu razumeli.