Шеф наше дипломатије Вук Драшковић је рекао у Бриселу да је независан Космет могућ само силом и против воље Србије, али да је Београд спреман на компромис. Према његовим речима, решење косметског питања треба тражити по узору на некадашњи план „Z-4” за српску Крајину у Хрватској. Овим планом, који је руководство тадашње Републике Српске Крајине одбацило, Срби би добили широку аутономију, имали би, између осталог, свог председника, парламент, грб, заставу и новац, али је њиме била искључена свака помисао на независност.

На изради плана „Z-4” радила је мини контакт група, у чијем су саставу били амбасадори Русије и САД у Хрватској, Леонид Керестеџијанц и Питер Галбрајт, представници ОУН и ЕУ од септембра 1994. године, а коначна верзија завршена је 18. јануара 1995. Амбасадори су отпутовали у Книн 30. јануара 1995. године да уруче план Милану Мартићу, председнику РСК, али је он, у присуству других руководилаца РСК, одбио да га прими. Касније су сви овај поступак оценили као пропуштену шансу српског народа, а полемике и међусобна оптуживања за крах овог пројекта нарочито су се распламсала после хрватске оружане офанзиве „Олуја”, која је очистила ове територије од Срба.

Планом „Z-4” РСК би добила широку аутономију, а закони донети у Сабору Хрватске не би били аутоматски наметани Крајини. Крајина би имала свој грб и заставу, парламент који би био биран по пропорционалном систему на четири године и председника аутономије са мандатом од пет година. Председник би именовао министре, а Крајина би имала и своје судство. Хрвати који би живели на територији Крајине могли би да користе заставу „шаховницу”, а Срби своје ћирилично писмо и српски језик. Планом је било предвиђено да Крајина може да потписује међународне уговоре из области културе, образовања, туризма, а могла је и да отвара своја представништва у другим државама или међународним организацијама.

Према предлаганим решењима, Крајина би имала свој новац, а Централна банка Хрватске да га штампа. Могла је и да самостално на својој територији уводи порезе. Крајина би имала и своју полицију, потчињену председнику Крајине, а национални састав полиције требало је да одговара саставу становништва по резултатима пописа из 1991. године. Хрватска је, како је предлагано, морала гарантовати сва права Србима, укључујући и право на двојно држављанство. Планом „Z-4” била је предвиђена и демилитаризација Крајине, која би започела у року од три, а завршила се у року од пет година.

Коментаришући тада овај план, Предраг Симић, садашњи саветник шефа наше дипломатије Вука Драшковића, рекао је: „Оно што је било несумњив услов задат уставним правницима, који су радили на овом документу, било је одбацивање сваке помисли на самосталност Крајине, или њен улазак у било какву државну заједницу са другим српским државама.”

Треба рећи да је тадашње хрватско руководство, у првим реаговањима на овај план, одбијало сваку могућност да се о њему разговара, оцењујући да се њиме ствара држава у држави. Хрвати су план, ипак, прихватили. Срби нису, а објашњење је било да се њиме комада РСК, наводећи да се сва поменута права односе само на делове РСК око Глине и Книна. Делови РСК око Пакраца били би одмах враћени под пуну контролу Хрватске, а делови Барање и Источна Славонија били би под протекторатом УН пет година, после чега би били враћени под потпуну контролу Хрватске. Осим тога, Срби су тражили да се пре прихватања плана УН изјасне о продужењу мандата Унпрофору, коме је Фрањо Туђман, председник Хрватске, пре тога отказао даљи боравак у његовој држави. То није прихваћено.

М. Чекеревац