Obraćanje ministra Đurića na sednici Saveta bezbednosti UN posvećenoj radu UNMIK

Obraćanje ministra Đurića prenosimo u celosti:
 

Gospođo predsednice,

Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,

Specijalni predstavniče generalnog sekretara, gospodine Due,

Šesnaestog septembra, u sudnici u Hagu, četvorica ljudi koji su nekada imali ogromnu političku i vojnu moć u prvom stepenu su proglašena krivim za ratne zločine. Njihova imena poznata su ovom Savetu: Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići.

Sudije su ih proglasile odgovornim za zločine koji uključuju proizvoljno lišavanje slobode, mučenje, surovo postupanje i ubistva. Presuda se, između ostalog, odnosi na 96 ubijenih ljudi. Devedeset šest ljudskih života. Devedeset šest prekinutih priča. I porodice koje već više od četvrt veka nose teret tih gubitaka.

Ali pravda je morala da ode i korak dalje. Optužbe za zločine protiv čovečnosti nisu dovele do osuđujućih presuda, dok su mnogi, mnogi drugi zločini ostali nekažnjeni – od ubistva srpskih žetelaca u Starom Grackom do ubistava na Radonjićkom jezeru, kao i progona i masovnog egzodusa Srba i drugih nealbanaca. Pravda se ne može smatrati zadovoljenom dok toliko žrtava i dalje čeka odgovore.

Ratovi i oružani sukobi nikada nisu crno-beli. To su složene, višeslojne tragedije u kojima se stradanje ne može svesti na jedan narativ o žrtvama i počiniocima. Moramo imati hrabrosti da se suočimo sa celokupnom istinom: i Srbi i Albanci su bili žrtve. Bili su progonjeni, otimani, ubijani i proterivani iz svojih domova na Kosovu i Metohiji. Srbi, kao pravoslavni hrišćani, gledali su i kako se napadaju i uništavaju njihove crkve, manastiri i svetinje. Njihovo stradanje ne može se izbrisati iz istorije samo zato što se ne uklapa u nečiji pogodan politički narativ.

Za porodice žrtava, 16. septembar nije bio samo još jedan datum u sudskom postupku. Bio je to trenutak kada njihovo stradanje više nije moglo da se ignoriše.

A šta se potom dogodilo?

Umesto poziva na preispitivanje, neke od najistaknutijih političkih ličnosti u Prištini i Tirani reagovale su napadima na presudu i veličanjem onih koji su osuđeni. Aljbin Kurti je nazvao presude „neprihvatljivom nepravdom“. Predsednik Albanije Bajram Begaj izjavio je da ništa ne može ukaljati OVK i ponovio je slogan „Sloboda ima ime“.

Ali, gospođo predsednice, i žrtve su imale imena.

One nisu bile fusnota u tuđem nacionalnom narativu. Nisu bile neprijatnost čiju odgovornost treba izbeći. Bila su to ljudska bića, Srbi, Albanci i drugi, čija su prava i životi bili važni.

Dozvolite mi da ovo jasno kažem bez ikakve dvosmislenosti. Presudom se utvrđuje individualna odgovornost. Njome se albanski narod ne proglašava kolektivno krivim. I albanske porodice su stradale od zločina koje su počinili različiti akteri, uključujući tzv. OVK. Ali postoji ogromna razlika između odbrane prava na pravično suđenje i reći čitavom društvu da sud nema pravo da njegove navodne heroje proglasi krivim.

Ako prihvatimo takvu logiku, mi kažemo da pravda važi samo za nemoćne.

A onda je usledio još jedan događaj. Nekoliko sedmica nakon izricanja presuda, Parlament u Prištini je usvojio izmene kojima nastoji da ograniči mandat Specijalizovanih veća Kosova. I sama Evropska unija saopštila je da su te izmene u suprotnosti sa međunarodnim obavezama Prištine i pozvala je na poštovanje nezavisnosti suda i zaštitu svedoka.

Razmislite kakvu poruku to šalje. Najpre sud donese odluku. Potom politički lideri osude njegove zaključke. A zatim političari pokušaju da promene pravila po kojima taj sud postupa.

Kako u takvim okolnostima svedok, koji je svedočeći ugrozio bezbednost svoje porodice, može imati poverenja u pravdu?

Odgovornost sada leži na onima koji su osnovali i podržali ovu instituciju. Oni moraju da obezbede da zločini počinjeni nad Srbima i drugim žrtvama ne budu ponovo gurnuti pod tepih, da svedoci budu zaštićeni i da političko mešanje iz Prištine ne ometa ostvarivanje pravde.

Stav Srbije ostaje jasan: pravda za žrtve nikada ne sme nikada da bude žrtvovana političkim interesima. Tražimo pravdu za svaku žrtvu, i srpsku i albansku. Ne srpsku verziju pravde. Ne albansku verziju pravde. Pravdu koja je ista za sve.

Presude su izazvale masovne proteste pristalica bivšeg rukovodstva „OVK“, od Prištine i Haga do Njujorka i gradova širom Evrope. Albanske zastave su podignute u odbranu ljudi osuđenih za teške ratne zločine. Ipak, kako je predsedavajući sudija Čarls Smit podsetio svet, citirajući istoričara Hauarda Zina: „Ne postoji dovoljno velika zastava koja bi mogla da prekrije sramotu ubijanja nevinih ljudi“. Nijedna državna zastava, pa ni albanska, uz dužno poštovanje, ne može ratne zločine staviti izvan odgovornosti.

Uvaženi članovi Saveta,

Ovde započinjem jer je pitanje koje je ova presuda pokrenula isto ono pitanje koje se provlači kroz izveštaj generalnog sekretara koji je danas pred nama: kada se pravo i politička celishodnost sukobe, šta će prevagnuti?

Zahvaljujem generalnom sekretaru Antoniju Guterešu, specijalnom predstavniku Peteru Dueu i celokupnom timu UNMIK na njihovom radu. UNMIK ostaje neophodna upravo zato što njeno osoblje može da sasluša ljude čija se iskustva u međunarodnim izveštajima suviše često svode na nekoliko opreznih redova.

U izveštaju se situacija na severu Kosova i Metohije opisuje kao mirna, ali krhka. Molim vas da pažljivo čujete obe reči. Ulica može biti mirna zato što je neka porodica odlučila da je bezbednije da ostane unutra. Grad može delovati tiho zato što su ga mladi napustili. Zajednica može polako nestajati, bez ijednog dramatičnog događaja koji bi privukao pažnju sveta.

Odsustvo sukoba nije isto što i postojanje bezbednosti.

Zamislite obično jutro jedne srpske porodice na Kosovu i Metohiji. Roditelj priprema dete za školu. Starijem članu porodice je potreban lek. Neko treba da podigne penziju. Ništa od toga ne bi smelo da zahteva diplomatske pregovore. Ipak, kada su škole i zdravstvene ustanove ugrožene, kada su institucije zatvorene, kada se isplata plata ili pružanje socijalnih usluga ometaju, svakodnevni život postaje sredstvo političkog pritiska. 

I ti pritisci nisu izmišljeni. Izveštaj beleži zatvaranja i poremećaje u radu institucija od kojih Srbi zavise. Beleži nerešena pitanja u vezi sa povratkom srpskih sudija, tužilaca i sudskog osoblja. Izveštaj beleži rušenja kuća i imovine u vlasništvu Srba u okolini jezera Gazivode, kao i ozbiljne navode o policijskom zlostavljanju. Zamislite da se u dvadeset i prvom veku ruše domovi čitave jedne zajednice dok njihovi vlasnici i dalje nastoje da svoja prava odbrane pred zakonom. Za te srpske porodice poruka je poražavajuća: njihovi domovi, njihova imovina i njihova budućnost im mogu biti oduzeti u svakom trenutku. 

Okupljeni smo ovde u Njujorku, u Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji koja ove godine obeležava 250. godišnjicu svoje Deklaracije o nezavisnosti, istorijsku prekretnicu ne samo za Ameriku, već i za razvoj slobode i ljudskih prava širom sveta. Zaštita privatne svojine je duboko ukorenjena u američkoj ustavnoj tradiciji. Ona je jedan od stubova naše civilizacije, a ipak su iste ove godine, u srcu Evrope, srpske porodice na Kosovu i Metohiji gledale rušenje svojih porodičnih kuća i svojine, dok su njihovi pravni zahtevi ostali nerešeni. U dvadeset i prvom veku svedočimo prizorima koji bi trebalo da pripadaju dalekoj prošlosti. Kakvu poruku to šalje ovim porodicama? Da pravo na dom, pravo na privatnu svojinu i zaštita zakona na neki način zavise od toga da li ste Srbin?

I pomislite na srpskog građanina koji ulazi u sudnicu, ali više ne veruje da sistem razume njegov jezik, njegova prava ili njegovu zajednicu. Zato reintegracija srpskih sudija, tužilaca i sudskog osoblja nije tehnički detalj. Ona je deo obnove poverenja bez kojeg pravda ne može da funkcioniše. 

Posle obeležavanja Vidovdana na Gazimestanu uhapšeno je 37 ljudi, među kojima i jedno maloletno lice. Dozvolite mi da vas podsetim da je Vidovdan jedan od najsvetijih dana za pravoslavne Srbe i simbolizuje vekove vere, žrtvovanja i trajnu duhovnu vezu srpskog naroda sa Kosovom i Metohijom. Osoblje UNMIK zaduženo za ljudska prava uočilo je modrice i druge povrede nekoliko pritvorenika koji su prijavili zlostavljanje tokom prevoza i boravka u pritvoru.

Posmatran zasebno, svaki od ovih događaja može se svrstati u nadležnost druge institucije, u drugi predmet, uz drugačije objašnjenje. Posmatrani zajedno, oni pričaju priču o zajednici koja je dovedena u neizvesnost u pogledu toga da li uopšte ima budućnost.

Poruka koju čuju raseljeni Srbi glasi: ne vraćajte se. Poruka onima koji su ostali glasi: naučite da živite bez institucija od kojih zavisite. A onima koji zaštitu traže u sporazumima poručuje se: čak i potpisana obaveza može godinama ostati neispunjena. 

To su poruke koje šalje svakodnevna stvarnost. One su neprihvatljive u Evropi koja tako često, i s pravom, govori o ljudskim pravima.

Čak je i EU dokumentovala prekomernu upotrebu policijske sile i nedolično postupanje na severu Kosova i Metohije. Za Srbe je sever Kosova postao policijski protektorat, u kojem su zastrašivanje i nasilje nad civilima postali deo svakodnevnog života.

Poštovana predsednice, 

Jedan podatak u izveštaju trebalo bi da nas sve zaustavi. 

Tokom izveštajnog perioda, 47 pripadnika nevećinskih zajednica se dobrovoljno vratilo. Nijedan od njih nije bio Srbin. 

Ni jedan jedini.

Možemo da razgovaramo o statistici u kontekstu migracija i programima za povratak, ali iza te brojke se krije jedno ljudsko pitanje na koje nema odgovora: zašto je osoba koja čezne za tim da se vrati u mesto svog detinjstva i dalje uverena da je bezbednije ostati daleko?

Povratak svome domu nije samo dobijanje ključa od popravljene kuće. To znači znati da ćete moći da zadržite svoju zemlju, da vaša deca mogu da idu u školu, da možete da odete lekaru, da će vaša crkva i grobovi vaših predaka biti poštovani, kao i da će vas, ukoliko nešto krene po zlu, zakon štititi.

Upravo zato se pretnje srpskom pravoslavnom verskom i kulturnom nasleđu ne mogu odbaciti kao beznačajni incidenti. Manastir nije samo kamen, a groblje nije samo zemljište. Gračanica, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija nose u sebi vekove vere, sećanja i pripadnosti. To su živa mesta bogosluženja. Ona zahtevaju bezbednost, a ne uveravanja koja stižu tek nakon što je šteta već načinjena.

Svaka izmena u zaštitnim aranžmanima u Visokim Dečanima i na glavnom mostu preko Ibra mora biti zasnovana na verodostojnim bezbednosnim procenama i suštinskim konsultacijama. Uloga KFOR-a ostaje neizostavna. Odluke o bezbednosti ljudi se ne mogu nametati bez njihovog poverenja.

Porodice nestalih osoba očekuju podjednako poštovanje. Još uvek ima roditelja i dece, kako Srba tako i Albanca, koji ne mogu da posete grob jer ne znaju gde počivaju njihovi najmiliji. Svaki verodostojan trag mora biti istražen, uključujući i osam lokacija identifikovanih posredstvom Radne grupe za nestala lica, na kojima bi se mogli pronaći posmrtni ostaci srpskih žrtava, kao i žrtava drugih nevećinskih zajednica.

Pravo svake porodice na istinu ne bi trebalo da zavisi od dnevne politike.

Uvaženi članovi Saveta,

Prošlo je trinaest godina otkako je 2013. godine postignut dogovor o Zajednici opština sa srpskom većinom. Njeni principi dodatno su usaglašeni 2015. godine. A Zajednica još uvek nije formirana.

Dozvolite da vam kažem šta trinaest godina predstavlja za jednu porodicu.

Trinaest godina je dovoljno vremena da dete od bebe poraste u tinejdžera. Dovoljno vremena da mladi ljudi završe školovanje i odluče hoće li svoj život graditi u rodnom mestu ili negde drugde. Dovoljno vremena da se roditelji umore od objašnjavanja svojoj deci zašto se budućnost uvek odlaže.

Ponavljam: sporazum postignut uz učešće Evropske unije kao aktivnog aktera, čiji je cilj bio da srpskoj zajednici pruži suštinske institucionalne garancije, ostao je nesproveden već trinaest godina.

Zamislite kakvu poruku to šalje nekome ko razmišlja da li da ostane na Kosovu i Metohiji. Ako se obećanje koje je ispregovarano i potpisano u međunarodnom prisusutvu može ignorisati trinaest godina, u šta ta osoba onda sutra može da se pouzda?

Zajednica nije nagrada za Beograd. Ona nije neki opcioni ustupak koji se nudi kada  god Priština proceni da joj politički trenutak odgovara. To je obaveza preuzeta u okviru Dijaloga. Njena primena, u skladu sa dogovorenim okvirom, neophodna je za obnavljanje poverenja.

A poverenje se ne može zahtevati od jedne strane, dok se druga oslobađa svojih obaveza.

Srbija ne odustaje od dijaloga. Znamo da se budućnost regiona ne može graditi kroz konfrontaciju. Želimo da Srbi i Albanci žive bezbedno jedni pored drugih, da rade, uče, trguju i rešavaju razlike mirnim putem. Ali dijalog ne sme postati zamena za sprovođenje dogovorenog. On mora stvoriti uslove koje ljudi zaista mogu da osete u svom svakodnevnom životu.

Zato će država Srbija nastaviti da obezbeđuje zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, penzije, plate i pomoć za svoj narod na Kosovu i Metohiji. To nisu sredstva za konfrontaciju. To su usluge koje pomažu porodicama da ostanu u svojim domovima.

I upravo tu naša nacionalna politika mora ostati jasna. Politika očuvanja mira uz čvrstu podršku srpskom narodu – koju godinama sprovodi predsednik Aleksandar Vučić i koju ja podržavam – zasniva se na jednom jednostavnom uverenju: zaštita našeg naroda zahteva istrajnost, uzdržanost i državu koja ga ne napušta.

Uzdržanost nije znak slabosti kada je alternativa izlaganje običnih porodica opasnosti. Isto tako, nema nikakve nedoslednosti u tome da se brane legitimni interesi Srbije, a da se istovremeno insistira na tome da je mir naša najvažnija odgovornost.

Poštovani članovi Saveta,

U nedelju, 25. oktobra, milioni građana Srbije izaći će na birališta kako bi ostvarili jedno od svojih osnovnih demokratskih prava. Međutim, za Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, čak je i sam čin glasanja ponovo postao prepreka. Kurti je odbio da omogući glasanje Srbima u njihovim sredinama, uprkos činjenici da je OEBS u prošlosti uspešno pomagao takvo glasanje, ne prejudicirajući pritom razlike u stavovima o statusu.

Srbija je obezbedila alternativne mogućnosti za glasanje u centralnoj Srbiji. Ali, zašto bi stariji građani, porodice i osobe sa invaliditetom bili primorani da putuju daleko od svojih domova samo da bi ostvarili svoja demokratska prava? Demokratija ne može biti privilegija koja zavisi od geografije ili onoga što je politički pogodno.

Poštovana predsednice,

Rezolucija 1244 je i dalje na snazi. Ona nije fusnota iz nekog drugog vremena. Ona predstavlja obavezujuću odluku ovog Saveta i deo je okvira Ujedinjenih nacija za međunarodno prisustvo na Kosovu i Metohiji.

Ako ovaj Savet očekuje da se njegove odluke poštuju bilo gde drugde u svetu, onda ne može tretirati sopstvenu rezoluciju kao stvar izbora kada je reč o Srbiji. Međunarodno pravo mora biti više od puke fraze na koju se pozivamo samo kada to odgovara našoj političkoj poziciji.

Mi podržavamo puni angažman UNMIK-a. Takođe, insistiramo na tome da njihovi izveštaji ostanu dovoljno detaljni – ne samo da bi prikazali pojedinačne incidente, već i njihov ukupni uticaj na živote ljudi. Neutralnost nikada ne sme značiti izbegavanje pitanja odgovornosti.

Poštovani članovi,

Dozvolite mi da završim tamo gde sam i počeo: pričom o porodicama koje su 16. septembra slušale izricanje presude u Hagu.

Presuda ne može vratiti ubijenog oca njegovoj deci. Ne može vratiti godine provedene u iščekivanju, niti izbrisati strah koji su nosili oni koji su svedočili. Ali, ona može poslati važnu poruku onima koji su živi: da niko nije iznad zakona i da nijedna žrtva ne sme biti zaboravljena samo zato što je istina politički neprijatna.

Danas ovaj Savet mora da odluči da li će se rukovoditi ovim principima u svom odgovoru na situaciju na Kosovu i Metohiji.

Za Srbiju, odgovor je jasan.

Mi biramo mir, ali mir ne sme zahtevati ćutanje o nepravdi. Biramo dijalog, ali dijalog ne može značiti beskonačno čekanje da se postignuti dogovori ispoštuju.

Biramo pomirenje, ali pomirenje se ne može graditi uskraćivanjem dostojanstva žrtvama.

I nastavićemo, mirno, čvrsto i odlučno, da branimo prava i budućnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, istovremeno se zalažući za bezbednost i dostojanstvo svake druge zajednice.

Žrtve su dovoljno dugo čekale da ih neko čuje. Oni koji su danas živi ne bi smeli da čekaju još jednu generaciju kako bi se osećali zaštićeno. Srbi i Albanci zaslužuju budućnost zasnovanu na poštovanju, saradnji i prijateljstvu – zauzmimo se za takvu budućnost!

To je odgovornost koja stoji pred ovim Savetom i pred svima nama.

Hvala vam.

Njujork,

20. oktobar 2026. godine